Čovek Koji Je Prodao Svet

Smejem se tvojim rečima, jer ne znam šta drugo da uradim. Tvoje godine, nekoliko broja manje od mojih, još uvek imaju ono mladalačko ludilo prepuno bezbrižnosti, ti ne gledaš unapred kao Indijanac, sa rukom na čelu. Zabavlja me pomalo sve to, ta tvoja razdraganost, i način na koji pričaš, nehajno stavljena ruka preko moje, kao deo priče, kao deo te lude scenografije koja mi se magli pred očima. Razmišljam, samo da nisi tako… Tako prokleto daleko, iza svih barijera koje sam sama sebi napravila, iza zidova, većih i čvršćih i od samog Kineskog zida. I drhtim, kao mala blesava srednjoškolka, kao ona što sam bila nekad, pre svih ovih etapa koje poput fasade stoje zalepljene uz mene i naizgled me menjaju. Prokleto dobro znam da sam ona ista od pre, da još imam one lude želje, da muziku odvrćem do dvanaestice i urlam uz Kurta Kobejna, i plačem kao vodopad, zbog Čoveka Koji Je Prodao Svet…
I dok mi pod maskom osmeha leprša moje novo sutra, ispunjeno hrpama neopegladnog veša i prljavih sudova, ja te gledam pravo u oči i pokušavam da verujem u ružičastu boju života. A osećam na nama radoznale poglede koji ispituju moj zagonetni osmeh na levoj strani. Ona desna već ume da laže. Sa leve strane si ti, neiskvaren i pomalo dečački drzak, zoveš me da igramo, ovo je veče za slavlje, mada niko u prostoriji i ne zna šta zapravo slavimo. Ali nema veze, muzika nas ispunjava i preliva se, klizi preko podijuma, baš kao ti i ja, pripijeni i zbunjeni od te bezrazložne pesme koja nas oslikava, još samo imena naša nedostaju, svima je jasno, ali ćute, jer znaju, danas pa ko zna kad ponovo…
Žmurim, i već čujem kako šapuću, čujem te zmijske jezike kako palacaju dok umirem u tvom zagrljaju, dok kao marioneta igram po želji tvojih ruku, prepuštam se i smejem se, ne razmišljam o tvojim godinama, pod rukom mi tvoje rame na kome bih večeras plakala, bez reči i glasa. I znam, krijem želju, a bez reči bih pošla u noć… Jedino sam svesna sutrašnje gorčine. Novih obaveza. I ta dva oka kojima sam sve na svetu…
Ti kažeš da ne veruješ u moje reči. Peče me tvoja ruka na ledjima, vrtiš me u krug i smeješ se. Mali, ne verujem ja ni sebi, kako bi ti mogao…
Sudar čaša, nazdravljamo, neke druge priče, opet se smeješ. Gitara me kida iznutra, tonem u tvojim očima, mala sam ko cirkon na tvojoj mindjuši. Tebi sve verujem, sebi – ništa…
I gledam u tebe, a Čovek Koji Je Prodao Svet izranja mi iz misli i prekorno sluša moj smeh koji se lomi. Boli ga moja sreća. Poput Bodlera, on umire zbog mene, jer veruje da je samo tužna žena – lepa žena. Jer srećna žena nikad nije sama. I sreća na mom licu, dovoljna je za njegov pad. Pad u Nedodjiju, u nepovrat… Ja nikada nisam bila žena Čoveka Koji Je Prodao Svet, ali On ima sva prava da me zatraži nazad… Nazad u svet nedorečenih poruka i nepostojeće, jednostrane ljubavi…

Advertisements

5 thoughts on “Čovek Koji Je Prodao Svet

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s