Laušević

...
ЗАДЊА ПОШТА – ЖАРКО ЛАУШЕВИЋ

Да си пустио да те убију,
Ти би данас био жив,
И не бих ово писмо писао кријући,
Него дошао право код тебе,
У Алеју великана,
Твојом улицом,
Поред твог позоришта,
Са твог Трга,
Крај тебе бронзаног прошао,
И тако живом
Свећу ти запалио,
И испричао све
Што сад треба да прећутим

Овде је свануло,
Али се још није разданило,
По мраку тражим оно што си изгубио,
И све бих нашао,
Да ниси преживео
Кад си себе први пут убио

Пишем ти полако, крај ватре и глувог сата,
Као брату који се неће вратити из рата

Да си умео мало да закасниш,
За пола трептаја да је задрхтала рука,
Могло је од свега да не буде ништа,
Смрт је стигла на време а ти дошао први,
Зашто с тобом да игра валцер бола и крви
Дишеш ли дубоко,
Сврате ли звезде некад у твоје око,
Ниси ли можда птице у молитвама изгубио,
Или те онај из гроба поново осмехом убио

Пишем ти полако, крај ватре и глувог сата,
Као брату који се неће вратити из рата

О мени не брини,
Кажу да сам добро,
Помало пишем,
Диваним с тугом и Богом,
Жмурећи кројим облаке нове,
И стражарим,
Кад год се сакријеш
У моје снове

Ти си пуцао,
Као сламка лелуја сад твоја глава,
Кажи ми само: ко је убио:
Официр с ружом или Свети Сава?

Немаш се више чега плашити,
Страх је од тебе први побегао,
Ако ниси пуно мртав,
За срећним мало потрчи људима,
И нека суде – Свевишњи, време и судије,
Уме и месец да буде сив,
Да си пустио да те убију
Ти би данас био жив

Пишем ти полако, крај ватре и глувог сата,
Као брату који се неће вратити из рата 

Горан ЛАЗОВИЋ