Čivutski vrt

Otilija Šefer ušunjala se kroz malu gvozdenu kapiju kroz koju se iz donjeg dela vrta izlazi ka obali. Pokušava da je zatvori, ali negde zapinje, i ona se udubljuje u to toliko da prestaje da bude oprezna…

DOKTOR ŠEFER: Moraš je malo povući gore…

Stajao je na stazi, kao da je znao gde će se ona pojaviti, kao žandar koji čeka lopova pod merdevinama naslonjenim na otvoreni prozor stražnje mansarde. Otilija se uplaši, ali već sledećeg trenutka zauzima arogantnu pozu, kojom se uvek izvlačila kad bi bila uhvaćena u nečemu…

TILA ŠEFER: Ti ćeš na kraju početi i da me proganjaš!?

DOKTOR ŠEFER: Ja ne, Otilija… Ali se nadam da će taj đavo koji te proganja već jednom posustati… I da ćeš naći svoje mesto… Jer ono odavno nije ni uz mene, ni u ovom domu…

Ona ga gleda podozrivo, nije navikla da joj odgovori tako brzo i određeno, taktika kontranapada zbog nečeg je zatajila?

Ali ono od čega je najviše zazirala bila je tamna uniforma višeg poručnika na njemu?

TILA ŠEFER: Zašto si to obukao? Gde ideš?

DOKTOR ŠEFER: O, na maskenbal, mila… Njegovo Veličanstvo Franc-Jozef organizuje veliki maskenbal… I lično mi je poslao pozivnicu…

Otilija spušta gard, ipak je ona samo žena, a muškarci su i izmislili ratove da bi se pred Ženama pravili važni, i plašili ih njima…

DOKTOR ŠEFER: Proglašena je opšta mobilizacija, nisi čula?

Ona uplašeno pritisnu ruku na grudi. Znači istina je?

TILA ŠEFER: O, nisam… Bila sam…

Zbog oboje, Dr. Šefer ne dopusti da ta njena pauza potraje predugo…

DOKTOR ŠEFER: Nije važno… Bila si na verovatno jedinom mestu gde mobilizacija nije proglašena…

Učini joj se da se opet ukazuje prilika za odbranu napadom…

TILA SEFER: Ne razgovaraj tako sa mnom, Arone… Ozbiljno ti kažem… Ostaviću te…

On se tužno osmehnu…

DOKTOR ŠEFER: Davno si ti mene ostavila, moja draga… Još onda kad si mi prvi put zapretila da ćeš me ostaviti…

Njene oči dobiše onaj titraj srndaća zbog kog ih je zavoleo, uznemirila se, i drugi adut joj je izbijen? Pokušaće da jednostavno ignoriše situaciju, i razgovor svede na svakodnevan? I to je ponekad palilo?

TILA ŠEFER: Ali… Tvoje godine… Ne moraš da se odazoveš… Baš prvi…

Onaj tužni osmeh vrati se kao talas…

DOKTOR ŠEFER: Naravno da moram… Ceo ovaj rat je i započet zbog mene… Da se časno izvučem iz svega…

Ona pokuša da pronikne u senku pod širitom njegove kape, te reči su dopirale iz nekog mraka, kao iz hladne cevi prislonjene na slepoočnicu…

TILA ŠEFER: Šta to govoriš, Ari?

Nevoljno se trgao na njeno tepanje. To što je rekao nije rekao da bi izazvao sažaljenje…

DOKTOR ŠEFER: Čekao sam te samo da se oprostimo, Tila… Sve drugo…Papiri, dokumenti, sve je već sređeno… Osim nas…

Bila je suviše gorda da mu padne u zagrljaj, tim pre što ju je iznenada neodoljivo podsetio na markantnog udovca u kog se pre četiri godine zaljubila, a taj čovek je bio suviše gord da bi je u zagrljaj prihvatio…

TILA ŠEFER: Pa sve i da je kraj… Nije kraj sveta… Još ćeš ti naći naći nekog…

On se osmehnu ponovo, i dalje u onom tužnom tonalitetu, ali u nešto nežnijem akordu…

DOKTOR ŠEFER: Mislim da neću… Ni tražiti… Kako sam tebe voleo… Ne voli se jednom u životu… Tako se voli jednom u hiljadu života… Bio bih malo sebičan da očekujem da mi se to desi još jednom u preostalih desetak, petnaest godina ovog…

Malo je žena koje ne bi zaplakale na to što su čule, ali baš o tome je Doktor i govorio: Malo je žena kao Tila Šefer…

TILA ŠEFER: Kao da ti nikad nisi poželeo nikog drugog?

DOKTOR ŠEFER: Naravno da jesam… Svaki normalan čovek poželi tuđu ženu… Ali se, između ostalog, naziva normalnim čovekom i zato što s tom željom ume da izađe na kraj… Za razliku od normalnog… Šnaucera, na primer?

Pogledala ga je povređeno, znala je da kao žena uhvaćena na kapljici bašte zaslužuje da bude nazvana raznim imenima, ali ju je ipak zabolelo…

TILA ŠEFER (skrhano): Nazivaš li ti to mene… Kučkom?

Nije želeo da je uvredi, bar ne na taj način, i pokajao se što je tu poslednju dominu reči okrenuo naopako…

DOKTOR ŠEFER: Ne još… Tako bih te možda nazvao da se nije umešala i ljubav… Kad se u želju uplete i ljubav… Onda ništa od ovog što sam rekao o psima i ljudima više ne važi… Izvini…

Mrzela ga je zbog te nadmoćne dobrote, znajući da ona ne bi bila takva. Zašto joj jednostavno nije lupio par pravih šamara umesto svega ovoga?

TILA ŠEFER: Ti si kriv! Da, ti! Dao si mi suviše slobode…

Doktor je pogleda, recimo, čudno, ali čim u periodnom sistemu reči bude izmišljena i reč za koju je ostavljeno prazno mesto između prekora i sažaljenja, i taj će njegov pogled biti potpuno objašnjen…

DOKTOR ŠEFER: Otilija, ti si mene potpuno zaboravila? Ko sam ja da dajem slobodu? Ja ti slobodu naprosto nisam uzeo… To je ipak nešto sasvim drugo…

Suzica je balansirala u samoj ivici njenog oka, i brzo je šmrknula, pokušavajući da je održi u ravnoteži…

DOKTOR ŠEFER: A tvoje shvatanje slobode je… Shatanje tvoje slobode… I baš te briga što ta sloboda porobljava sve slobode oko sebe… No… Izgleda da to tako i treba…

Priželjkivala je već dugo da se raziđu, da se reši njegovog cinizma, indolencije, nezainteresovanosti, ali na najteži mogući način otkrila je da je ona uzrok tog cinizma, da je indolencija u stvari zabašurena pomirenost, a da se iza nemarnog grma nezainteresovanosti kriju zvončići najistančanijih osećanja, kao stručci đurđica u skrovitoj seni jasmina…

TILA ŠEFER: Pa… Zašto mi to dopuštaš?

Doktor podiže ranac sa klupe i okači ga o rame…

DOKTOR ŠEFER: Priča počinje da se vrti u krug, Otilija… Čini se da je trenutak za velike završne reči…

Provukao je i drugu ruku kroz remen ranca, izgledao joj je odjednom kao vitez spram malog paža iz dućana sa kojim se do maločas mazila…

DOKTOR ŠEFER: Već dugo nije reč o tome šta ti ja dopuštam… Sad je već uveliko reč o tome šta ti sebi dopuštaš, moja mila…

I pored svega što je izgovorio nije u tim rečima osećala neprijateljstvo, i to ju je najviše poražavalo. Videla je da odlazi, da joj izmiče, sujeta je na juriš zauzela položaje sa kojih se ljubav povukla, i zaustila je da kaže bilo šta što će ga zadržati, ali Dr. Šefer Mlađi je bez sumnje o njoj razmišljao mnogo više nego ona o njemu, jer je tačno znao kad treba da je ućutka…

DOKTOR ŠEFER: Nemoj, Tila… Šta god da sad kažeš slagaćeš… A moraš se početi navikavati na to da više nemaš nekog ko će se uvek praviti da ti veruje…

Prošao je mirno kapijicu, zašto je i pomislila da on ne pozna sve te prečice?

Zatvorio je vrata lako, znajući trik, i pogledao je još jednom kao da joj pokazuje kako to treba da se zatvore vrata za sobom, čula je samo njegov prvi korak, i to jedva, a onda su trava i rosa učinili svoje, što joj je tih dana bilo savršeno poznato…

Primetila je da ne oseća ništa, u jednom delu njenih grudi još je gorela strasna vatra nove ljubavi, u drugom delu počelo se razbuktavati iz starog žara, vihor očaja povezao je ta dva plamena u pomahnitali kovitlac i jednostavno više nije uspevala da ih razazna…

Pokušala je da vikne njegovo ime, ali je kao ukleta gubila dah, želela je da pođe za njim, ali ni to nije umela, pa je i klonula, upravo tako…

Da…

Upravo kao kip nesretne princeze sirene iz bajke, pognut pred nadolazećim valovima noći, i začaran, kao i sve drugo uostalom, na pustoj obali nekad raskošnog Čivutskog Vrta…

Kao rani mraz – Djordje Balašević

Advertisements

4 thoughts on “Čivutski vrt

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s