Muzika i papirni zmajevi

Kada bi mi oduzeli muziku, od mene ne bi ostalo ništa. Jednom je Janis Joplin tako opisala sebe, ta mala čupava koja je svojim neobičnim glasom i pojavom trgala ustaljene norme lepog ponašanja ženske populacije ovog naivnog sveta. I ta izjava traje u meni od jedne daleke hladne večeri kada sam u svojoj studenskoj sobi ćutala šćućurena uz radio prijemnik i emisiju radia 202.

Baš tako bi bilo i sa mnom. Radim posao koji skoro sve vreme prati nesnosna buka, uprkos školovanju, zvanju, statusu. Nikad ne zanš gde će te život usidriti. Studentski indeksi u nekoliko nijansi kraljevske tamno crvene ne mogu odagnati stvarnost. I sav normalan svet bi sa povratka sa takvog posla ćutao bar jedno pola sata u tišini, a ja već sa vrata trčim i pustam neke teške boje muzičkih virtuoza.

Ako bi mi uzeli muziku verovatno bih umrla iznutra. Nikada nisam umela da sviram, možda nekoliko pesama na klavijaturama, prisilno harmonika u školi, nešto malo druženja sa sintisajzerom koji je bio jako popularan kada smo bili osnovci, pa me ćale jedne Nove godine obradovao tim muzičkim čudom. Inače, gtara koja je bila moja velika ljubav, zauvek je ostala neotkrivena tajna za mene, iako krasi moju dnevnu sobu i ponekad kad prodjem pored nje dodirnem žice i sobu ispuni taj baršunasti ton bola. Gitara i ja smo u tajnoj vezi još od mog detinjstva, ali nikada nisam zaista shvatila njen mrak koji izviruje iz rupe u sredini, mrak  koji se uvek poseče na žice i tako lagano krvari po sobi. Ali potpuno sam sigurna da ću do kraja života zamišljati idealnog muškarca baš takvog  koji ima dugu kosu i polusavijen žmuri zaronjen prstima u žice gitare  i prosipa iz tog komada drveta nesnosno bolne akorde koji te uguše kao vruć vetar kasnog letnjeg popodneva pred kišu.

Oni koji me znaju ne pitaju za suze koje žive u mojim očima, kada u sivilu svakodnevnice naidjem na malo boje u tudjim rukama, u tudjim očima, kada zastanem i, potpuno nesvesna značenja reči koje me sve više zatrpavaju, izronim crni biser kao potrvrdu svog postojanja.  Oni koji me znaju veruju da u mojoj glavi postoji notna sveska sa tamnim akordima. Reči za sve te pesme stanuju u mom srcu i ponekad, kada niko ne gleda, sve to lagano naredjam na papir, kao kulu od karata, spremna da ponovo krenem iz početka ako je neko sruši svojim uzdahom.

Postajem sve manje spremna da se branim od papirnih zmajeva koji mi obitavaju nad glavom. Niko nije kriv za moje suze ponornice. Niko nije kriv za ćutanja kojima se branim. To što bežim od stvarnosti nije moja slabost, već način da lakše uplovim u sutra. Ne moram ništa da objašnjavam ako si jedan od onih koji me znaju, zar ne…

Advertisements

6 thoughts on “Muzika i papirni zmajevi

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s