Arhiva za 29 januara, 2012

Muzika i papirni zmajevi

Posted: 29 januara, 2012 in Moja kristalna zrnca

Kada bi mi oduzeli muziku, od mene ne bi ostalo ništa. Jednom je Janis Joplin tako opisala sebe, ta mala čupava koja je svojim neobičnim glasom i pojavom trgala ustaljene norme lepog ponašanja ženske populacije ovog naivnog sveta. I ta izjava traje u meni od jedne daleke hladne večeri kada sam u svojoj studenskoj sobi ćutala šćućurena uz radio prijemnik i emisiju radia 202.

Baš tako bi bilo i sa mnom. Radim posao koji skoro sve vreme prati nesnosna buka, uprkos školovanju, zvanju, statusu. Nikad ne zanš gde će te život usidriti. Studentski indeksi u nekoliko nijansi kraljevske tamno crvene ne mogu odagnati stvarnost. I sav normalan svet bi sa povratka sa takvog posla ćutao bar jedno pola sata u tišini, a ja već sa vrata trčim i pustam neke teške boje muzičkih virtuoza.

Ako bi mi uzeli muziku verovatno bih umrla iznutra. Nikada nisam umela da sviram, možda nekoliko pesama na klavijaturama, prisilno harmonika u školi, nešto malo druženja sa sintisajzerom koji je bio jako popularan kada smo bili osnovci, pa me ćale jedne Nove godine obradovao tim muzičkim čudom. Inače, gtara koja je bila moja velika ljubav, zauvek je ostala neotkrivena tajna za mene, iako krasi moju dnevnu sobu i ponekad kad prodjem pored nje dodirnem žice i sobu ispuni taj baršunasti ton bola. Gitara i ja smo u tajnoj vezi još od mog detinjstva, ali nikada nisam zaista shvatila njen mrak koji izviruje iz rupe u sredini, mrak  koji se uvek poseče na žice i tako lagano krvari po sobi. Ali potpuno sam sigurna da ću do kraja života zamišljati idealnog muškarca baš takvog  koji ima dugu kosu i polusavijen žmuri zaronjen prstima u žice gitare  i prosipa iz tog komada drveta nesnosno bolne akorde koji te uguše kao vruć vetar kasnog letnjeg popodneva pred kišu.

Oni koji me znaju ne pitaju za suze koje žive u mojim očima, kada u sivilu svakodnevnice naidjem na malo boje u tudjim rukama, u tudjim očima, kada zastanem i, potpuno nesvesna značenja reči koje me sve više zatrpavaju, izronim crni biser kao potrvrdu svog postojanja.  Oni koji me znaju veruju da u mojoj glavi postoji notna sveska sa tamnim akordima. Reči za sve te pesme stanuju u mom srcu i ponekad, kada niko ne gleda, sve to lagano naredjam na papir, kao kulu od karata, spremna da ponovo krenem iz početka ako je neko sruši svojim uzdahom.

Postajem sve manje spremna da se branim od papirnih zmajeva koji mi obitavaju nad glavom. Niko nije kriv za moje suze ponornice. Niko nije kriv za ćutanja kojima se branim. To što bežim od stvarnosti nije moja slabost, već način da lakše uplovim u sutra. Ne moram ništa da objašnjavam ako si jedan od onih koji me znaju, zar ne…

Block out

Posted: 29 januara, 2012 in Nečije divne misli

Više se ne sećam ni kad je zadnji put duvala
Ima tri meseca, prođe Sveti Nikola i Nova godina…

Vrlo dobro je znam i uvek osetim u kostima
Ne bih rekao nikada da faliće mi vetar…

Pa prekrstim ruke sam i gledam
Nešto čitam, pratim rad
Prijatelja u rascepu između svoga dobra i mog zla
Sive slike iz prošlog vremena
Da l’ se vidi išta – parkiraj
Čekić iznad temena pa tras
Ja ne vredim ništa…

Pusti me da sviram
Da sviram, sad sam
Ponekad tvoja reč mi ne da miran san
I ne da mira
Miran sam al’ ne razumem otkud sav taj bes
I neću to da znam…

Nešto nije u redu
Pa, i svašta ima da se razmišlja
Možda ne bih da umrem pametan
Možda bi još da smetam..

U tvojim rukama spava košava
U mojim inat i bes i nepravda
Tu sam gde sam i nisam spreman
Nisam spreman za katul ferman…

Biraj, biraj
Ja znam ti to ne znaš
Ti si pristao da veruješ
Pa biraj
Izdaja i predaja su majka jedna, oca dva
Pa biraj, biraj…
Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu…

(tvoj/moj korak je moje ime čuvaj me/se)…

Previše nervozan
Ko da ga boli sve
Tako elastičan i…
Slomio se …