Most

Sećam se, bio je… Izgleda da se ne sećam. Znam samo da je bio neki zimski mesec i da je bilo snega. Reka je bila zaledjena. Ulica je bila zaledjena. A ja sam gorela, a ipak drhtala smišljajući način da mu kažem. Bili smo na sredini mosta kada sam smogla snage da prevalim preko usana da ne mogu dalje sa njim. Ubila sam ga rečima. Pamtim zvuk gvozdenog mosta kako odzvanja pod naletom njegove patike. Pamtim suzu kako se ledila za trepavicu. Pamtim njegove korake koji ga odnose iz mog života. I pamtim njegovu bol koja mi ćuti pod jastukom. Ponekad i sama uzdahnem zbog njega i ućutim tiše nego najtamnija zimska noć. Znam ja da ljudi su zli, ali imam li prava da sudim nekom kada sam i sama isekla izdanke tek procvalih mimoza… Sad, kada se usudim da mu uzvratim pogled u meni trepere one metalne prečanke na mostu. Treperim i ja, ali ubedim sebe da to sada više nije onaj isti čovek. I da to više nisam ona ista ja…

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s