Balada o tužnoj kraljici u haljini od mesečine

Vidjala sam ga često, onako, u prolazu. Imao je ludu neukrotivu kosu, crnu jaknu kao zaštitni znak. Divne morske oči i pune usne na kojim su mu i žene zavidele.  I gitaru koja je žmureći uživala u njegovim rukama…
A ja? Ja nisam ništa. Ja sam samo ona sredovečna Ana Karenjina  (to je rekao Tolstoj, a ja mu to nikada nisam oprostila).  Ja sam Ana, koja je utrčala u brak, u veliki zagrljaj, zagrizla na priču o sreći do kraja života. Ana, skoro odrasla i nedorasla, koja je u jednoj vremenskoj kapsuli ostavila sve svoje igračke, lude snove, slike, stare ljubavi i otišla da živi život odraslih. Nesrećna Karenjina koja je život zagrlila kao dete klovna, koji je ispod maske zapravo bio samo lopov koji je ukrao sve nade.
Dado… Tako su ga zvale devojke i uzdisale za njim. Drhtale i sanjale, molile svece za samo jedan stih sa njegovih usana. Ja ga nisam sanjala. Nisam se okretala na zvuk motora i škripu guma. Mada sam, možda, ovako odrasla, pomalo gubila ravnotežu kada bi svirao na gitari i pevao…  Tada je sve padalo u vodu, gubila sam glas i neke izdajničke suze slivale se. I uvek bi to bilo u prolazu, pored parka, kafića, ili jedne kuće u mom košiluku gde je često dolazio. U vrelim letnjim noćima njegov glas bi ispunjavao celu ulicu, prelivao se preko krovova i u slapu lomio se na mojoj tarasi gde sam ja, sama i utučena, palila jednu za drugom i gasila plamen hladnim belim vinom.
Ja sam odrasla, ozbiljna, udata. I nesrećna. I usamljena. I možda pomalo zaljubljena u tu loknu na njegovom čelu, onako čežnjivo zaljubljena kao devojčica, bez stvarne želje da ga imam, možda samo na jedno avgustovsko veče, da šetamo obalom, da me drži za ruku, da me gleda svojim velikim očima, da mi otpeva neku Žerinu pesmu, da me poljubi u ponoć, kao što se ljube devojčice i ništa, ništa više…
Izmedju nas sedam godina. Sedam godina koje se ne mogu prevaliti ovozemaljskim koracima. Sedam ludih godina koje ništa ne može premostiti. U njegovim očima sviću zore i pevaju ptice. U njegovo oko može da stane celo jedno leto. U mom oku rastu samo suze. Možda mogu stati i dve, tri kapi kiše. Jedna mrva sunca. I njegov lik…
Ova Ana Karenjna je gutala svoje suze i kretala u novi dan. Dado je prolazio i odlazio. I jednog utorka je stao. Na sred ulice. Tik uz mene. Zaronio svojim pogledom u moje oči. Stala sam. Pružio mi je dve šarene ulaznice. Za njegovu svirku. Kaže da zna za moje tajno mesto na balkonu. Kaže da zna da noćima u mraku ćutim i slušam, da moje suze na mesečini bole, da je napisao pesmu o tužnoj kraljici mesečine, o meni. Gušila sam se u sopstvenim rečima koje su ostajale u grlu, u toj mešavini sreće i bola. Znam ja tu pesmu, uz nju sam plakala već stotinu puta. To je pesma za hiljadu i jednu suzu. To je pesma o nečemu nedostižnom i dalekom. To je njegova pesma o meni…
Meni je to dovoljno. Ja živim u njegovoj pesmi, nastajem na njegovim usnama. Ova Ana Karenjina neće završiti ispod voza. Ova Ana Karenjina će živeti u pesmi, u Baladi o Tužnoj Kraljici u Haljini od Mesečine…

Advertisements

9 thoughts on “Balada o tužnoj kraljici u haljini od mesečine

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s