More pelina

Dijagnoza je sledeća: sve je u redu, nema problema. Ali nešto jeste problem. Mi ne možemo da imamo dece. To je jednostavno moja konstatacija nakon četiri godine. Lekari se smeškaju, i šalju nas kući sa „radimo“. Meni nije smešno. Meni se plače i čim izadjem iz ordinacije prosipam slane potoke, davim se. Ne umem da plivam u tom moru pelina. Gorčina koju nosim u srcu truje me. Ubija. Guši.
Darko je divan. Veruje svemu što kažu. Ali vreme prolazi. Ide, gazi nas. Ja sam starija. Ne moram da gledam u kalendar. Ja to znam. Osećam. To mi došapne sveko novo jutro. Svako novo veče, svaka kap kiše.
Volim ga. Čini mi se ponekad da mi dlanovi trnu od te ljubavi, da me boli svaka kost. Smejem se sa njim, plačem sa njim. Ležem i budim se. Ali sam isto tako svesna da vremenom sve više nešto nedostaje, fali. Tonemo i isplivavamo, vremena su užasna, svesna sam toga. Imamo jedno drugo. Ali vatra u njegovim očima gubi jačinu. Zatvara se u sebe. Ne trpi pritisak i život predodredjen kalendarom i satom. Ja sam žena. I to je nekako normalno da se prilagodjavam, da idem napred, glavom kroz zid, sama protiv celog sveta. On posustaje, predaje se. Nema volje. Pravi se da ne vidi, da mu nije bitno. a ja znam da jedva nosim i sebe i da ne bih mogla i njega nositi na ledjima usred bure.
Prestao je brojiti dane. Prestao je sa mnom računati „one“ dane, počeo gledati utakmice, čitati novine, ubijati vreme ukrštenicama, kvizovima, televizijom. Sama sam na otvorenom moru. Ja sama ne mogu ostvariti naš san.
Razumem ja sve i sve praštam. Plačem kad niko ne vidi, trudim se da se smejem kad nisam sama. Ja sam jaka, mogu sve…
I onda sam jedno vreme zaista ostala sama. Kao na ostvu. Zatrpana obavezama, bez reči podrške, bez dodira, osmeha, snage. Darko je uzidan u svoju kulu, sazdanu od nejnebitnijih stvari, kula koja je zapravo njegov način odbrane. I više nisam postojala ja, niti išta što predstavlja nas, onakve srećne kakvi smo bili…
Trajalao je to, boga mi, dobre dve godine. Sama. Sama. Sama. Neizdrživo, bolno, ponižavajuće. Bračna usedelica u trideset prvoj.
Ne znam kako sam odlučila. Ali jesam. Samo jedan poziv. Srdjan je i dalje bio momak, na neki svoj čudni način me voleo svih ovih godina. Čekao me, iako sam mu rekla da to ne sme raditi sebi. Srdjan je najnesebičnije stvorenje na svetu. Ljubavni mazohista. On pamti sve detalje. Boju noktiju koju sam imala kada smo se sreli. Pamti moj rodjendan i kad ga mnogi zaborave. Seća se mojih suza onog aprila kada smo se definitivno razišli. Prećuti kada se govori o meni, čuvajući našu tajnu. Ta naša tajna je još uvek tajna.
Pozvala sam ga. Ja znam da će on doći i u svom autu me odvesti gde god poželim. Baš kao i onda kada me je hteo odvesti na sam kraj sveta. Samu i svoju. I znam da sam sebična što sam se baš sada setila njega i njegovih usana koje su znale prave reči uvek i svuda. On se neće ljutiti, jer ako postoje andjeli onda je on jedan od njih…
Došao je, nasmejan kao i uvek, verujem i da se rodio sa osmehom. Pružio mi ruku dajući mi time i pravo da ga prisvojim. I odveo me, tog maja, usred majskih bokora, on i ja, neispunjena želja bogova, nekad i sad u istom trenutku.
Bilo je. Bilo je divno, kao u pesmi „Rekla je“. Želja bogova se ostvarila. I moja kroz mesec dana. Dve crte na testeru. Trudna sam. Srdjanovo dete. Ali Srdjan je već bio kolometrima daleko, na novom poslu u novoj zemlji. Ja sam srećna. I tužna. Ali odlučila sam. Rekla sam Darku. Znala sam već unapred da je to kraj. Sada sam zaista bila sama sa tim malenim bićem u meni. Ali nekon svega, bila sam istinski srećna. Ovako usamljena u svojoj sreći.
Znam ja, osudjuju me i pljuju. Nazivaju me svakakvim imenima. Ali ja sam pre svega žena. Žena koja svoje pravo ne da nikom da gazi. Ja imam pravo da ovom svetu podarim svoj plod. Imam pravo da budem ponosna majka, makar i na svoj način. Na taj jedan, jedini način.

/posveceno nekom ko je sam sebi i zrtva i kazna/

Advertisements

5 thoughts on “More pelina

  1. “ Samo oni koji se plase da zauzmu neki stav u zivotu
    prihvataju na sebe ulogu dobre duse.
    Uvek je neuporedivo lakse verovati u sopstvenu dobrotu,
    nego se sukobiti sa drugima
    I boriti se za svoja prava.
    Sigurno je lakse otrpeti uvredu ne uzvrativsi je,
    nego smognuti hrabrost
    I upustiti se u borbu sa jacim od sebe;
    uvek mozemo reci da nas baceni kamen nije pogodio,
    a onda tek nocu ,
    u samoci,
    dok nas sustanar ili supruznik spava,
    oplakivati,
    u potaji ,
    svoj kukavicluk! “

    Djavo i gospodjica Prim
    Paulo Koeljo

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s