Mesec na dlanu

Mogla sam ja da odem tek tako. Da ga ostavim na onom stepeništu sa kojeg se vidi pola grada. Jednostavno da postavim sebe napokon na prvo mesto i dokažem da nije jedini ni najvredniji. Da sam ja ipak nečija, vredna, makar njegovog poštovanja, da i ja umem da uzvratim bekhendom uvrede, da umem da se smejem njegovim životnim spoticanjima, da napokon budem ono što i treba prema njemu – da budem kučka! Hladna, rezervisana kučka koju baš nešto briga da li će ili neće doći na tu moju diplomsku večeru! Svet neće stati. Neću umreti. Možda ću samo malo biti tužna, možda ću malo plakati, ili slušati Janis Joplin, ali na kraju će sve biti u redu. Znam da hoće.

Umesto svega ostala sam pored njega, zagledana u oči boje čelika, u pogled koji se podsmevao horizontu. Uvek je imao taj pogled sina jedinca, maženog i paženog, taj stav kao da svet pripada njemu. Nekada sam sam verovala da i jeste tako…

Mesec je gotovo i poverovao u njegove reči, hipnotisao ga svojom melanholijom u glasu, taj blaženi pogled koji me oduvek držao vezanom nevidljivim lancima.

Ali tada se nešto prelomilo u meni. Puklo. Bljesnulo. Osvetlelo sve one tmurne noći i dane. Ja znam da mogu sama. On je moj kamen spoticanja. Možda je bio moje sidro, ali me vukao na dno. I tada je neka hrabrija ja progovorila.

– Ne mogu više da čekam.

– Šta da čekaš? – pogledao me je onako, ispod obrva.

-Pa sve… Da me pozoveš, da završiš fakultet, da se vratiš iz Madjarske, da prodju tvoje žute minute, da primiš platu, da me se setiš… Neću više da čekam. Ne mogu!

– Šta ti je sad odjednom?

-Nije sad i nije odjednom. Oduvek sam pored tebe kao običan privezak. Vodaš me tamo amo i to samo kad ti se hoće. Imam dvadest pet i hoću da živim, da se smejem, da ja putujem, da igram, da vrištim ako to ja želim. Neću više da povladjujem tvojim željama.

Gledao me je kao što nikad ranije nije – kao osobu. Kao nekog sebi ravnog, kao nekog sa kim mora da bira reči, da razmisli šta će reči. odjednom sam i ja porasla u njegovim očima, izazvala strah. Ja sam bila samo hrana njegovom egu. Bez mene bi bio sam i očajan. Bez osećaja moći.

-I šta sad? To je to? Odlaziš? Ma našla si ti nekog, ne bi napustila ovo što mi imamo…

-Imamo?! Šta to mi imamo? Nemamo mi ništa. Ti imaš mene, i to kad god poželiš. Ja nemam ništa. Ni rame za plakanje ni lepu reč. Ni sigurnost, ni ljubav. I sa tobom ja sam sama…

Tišina. Sišla sam lagano stepenicama, kao da silazim u sebe, kao da se vraćam sebi. I bila sam srećna. Podigla sam ruke ka nebu i gotovo da sam imala mesec na svom dlanu, malog i pripitomljenog.

Preponosan da išta kaže ili me pozove po imenu ostao je da stoji na svom pijedestalu gledajući me kako odlazim.

Verovao je da će sve to proći i da ću se vratiti. Ali ja nisam više bila sama. Imala sam sebe. Svoju veliku, malu sebe.

Advertisements

10 thoughts on “Mesec na dlanu

  1. kad se nešto desi „odjednom“, probudi se svaki delić tog nekog i sve može.
    tada već prošlo; kasno je.

    nema čekanja!! buđenje odmah i sad 😀

  2. a onda je ON otvorio blog i napisao :

    U prvom trenutku učinilo mi se da me je probudio ružan san, jer sam osetio teret u duši, ali sam se onda setio da se to ružno još sinoć dogodilo. Sunce je blještalo kroz zavese, a na podu je još uvek stajao ključ od mog stana s Tamarinim priveskom u obliku srca. Sinoć ga je ispustila na pod pre nego što je istrčala napolje, a ja se nisam usudio da ga podignem. Samo sam ga gledao kao nemog svedoka njenog poslednjeg prisustva i polako sipao u sebe piće iz flaše.
    Ponovo zvono na vratima. Pa da, to me je probudilo! Tamara! Skočio sam iz kreveta. Jastuk je bio mokar od znoja, brzo sam popravio rasčupanu i ulepljenu kosu i krenuo ka vratima. Šta da joj kažem? Da li da odmah prihvatim svu krivicu i da je zamolim za oproštaj pre nego što izgovori prvu reč? Ili da joj zadam udarac ćutanjem i da čekam da prva prizna da je slabija, da overim osećaj nadmoći nad ovim slatkom bićem kome sam tako potreban.
    Treće zvono. Strast je postala jača od svega i shvatio sam da ne mogu da čekam ni trenutak duže. Još samo brava me je delila od njenog zagrljaja bez koga moje srce neće moći više ni jedan otkucaj da napravi. Brzo sam otvorio vrata.
    – Telefon, sedamdeset dva dinara, ako imate sitno, molim.

  3. Mnogi ne prave razliku između usamljenosti i samoće, ali to je zato što nisu imali tu nesreću da budu sa nekim a opet sami…
    Ali možda nam baš to daje snagu, nema goreg od tog i onda je lako krenuti ka površini.
    Drago mi je zbog tebe, što si to prelomila! Svaka čast!

    • Da citiram (Balaševića, naravno 😉 ) – „Zaljubiš se, jer… Jer je to tebi potrebno… A voliš… Jer je to potrebno nekom drugom… Ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko… A drugo je kad čezneš za nekim ko je kraj tebe… Tek onda je to…“

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s