Devojka iz kraja


Skakutala sam sa noge na nogu nervozno gledajući na sat. Autobus je kasnio, prolećna kiša bila je uporna da potopi svet. Preturam po džepovima, vadim cigaretu, ali naravno, nigde upaljača. Otvaram torbu, tražim, svega ima sem padobrana i upaljača.
Odnekud se stvori visok čovek  mojih godina i upali mi cigaretu.
„Hvala“, promrljah uz osmeh i dalje cupkajući.
„Kažu da neće još sat vremena, zastoj na putu. Da li biste popili sa mnom kafu?, upitao je pokazujući rukom na kafe preko puta.
Na trenutak sam malo zaćutala, zatečena pitanjem, pokisla na aprilskoj kiši, besna što kasnim.  Zašto da ne, pomislih i rame uz rame sa neznancem pređoh ulicu.
„Ja sam Zoran“, reče pružajući ruku, pomalo nesigurno.
„Ilona, drago mi je“, uzvratih osmeh.
„Prelepo ime i neobično za ove krajeve“, primeti Zoran.
„Da, jeste malo nesvakidašnje. Dobila sam ime po baki. Moje ime je bilo jedina spona mojoj majci sa zavičajem“.
„Sećam se jedne Ilone  iz srednje škole. Bila je lepa devojka,  vrlo blesavo obučena, u stilu Alanis Moriset, dugokosa, kovrdžava, sa crnim noktima, razbarušenih starki i večno izgubljenog pogleda, zanesenjak i pesnik. Nije da se hvalim, ali bio sam glavni lik jedne njene priče. Čini mi se da imala iste takve rupice na obrazima kao Vi kada se nasmejete.“
Gledala sam ga ćutke i kao mozaik sklapala lik jednog dečaka koga nisam videla petnaest godina. Da, ta devojka iz njegove mladosti, ta zarozana rokerka sa izgubljenim pogledom, da, to jesam ja, sada ofarbana i fenirana, našminkana, žena od trideset i pet, majka i supruga, tako drugačija, ali sa onim istim rupicama na obrazima.
„Molim te, nemoj mi persirati, zovi me po imenu. A ta moja imenjakinja, je li bila lepa?“ upitala sam radoznalo.
„Jeste, naravno. Rekli su mi da je bila zaljubljena u mene. Bio sam mladji od nje godinu dana, klinac, sramežljiv i povučen.  Poljubio sam je jednom na koncertu Galije. Ne znam gde je sada, ali ja je i dan danas pamtim.“
E, moj blesane, pa evo je ispred tebe, ti Zorane Zariću, mangupe u najludjim narandžastim pantalonama, manekenu mašinske škole. Pa ja sam plakala kao dete svaki put kada si prošao ne pogledavši me…
Ispričao mi je da se oženio i da se razveo. Radi u banci, stalno putuje. I još uvek svira gitaru.  Nekada sam lovila njegove poglede, a danas sam centar njegovih interesovanja. Ali više nisam ona klinka sa bulevara. Slušala sam ga i smejala se, ne verujući da je sada ovaj osrednji bankar bio moja velika ljubav, ove upale oči nekada sam sanjala.  U šta si to odrastao, moj Zaro?
Stigao je moj bus. Pozdravili smo se kao stari prijatelji. Poklonila sam mu na rastanku knjigu. On mi je uzvratio diskom „Nevernih beba“. Ostao je na stanici, a ja sam stajala na vratima busa i doviknula mu uz osmeh „Ti jesi bio glavni lik jedne moje priče, ali mi se nikada nismo poljubili, Zaro“…
Gledao je za mnom kao za nečim što gubi po drugi put, sa ukočenom rukom u vazduhu i poslednje što sam videla bio je njegov zapanjen pogled uperen u sliku autora knjige koja je neverovatno ličila na mene.

Advertisements

3 thoughts on “Devojka iz kraja

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s