Sutra sa ukusom bresaka

Završila je knjigu, napisala četiri velika slova K R A J, nasmešila se zadovoljno i otišla pod tuš. Tih nekoliko meseci kao da je živela u nekom drugom svetu, sa svim tim ljudima koji i ne postoje, razgovarala sa njima, smejala se, svadjala. Pustila je mlaku vodu, da otera sve te aveti koje joj se lepe za kožu, te ljude i misli koji postaju deo nje. Ali ona mora nastaviti dalje, mora se vratiti u svoju stvarnost, svakodnevnim običnim stvarima. Njena Marija iz knjige ostaće da se sama snalazi bez svog tvorca.

Izašla je na ulicu. To aprilsko popodne imalo je miris bresaka, koje se ko zna otkud pojaviše u njenom sećanju, breskve iz voćnjaka njenog dede. Imala je deset godina i verovala da ceo svet čeka na nju, da će uz nju ova planeta postati bolje mesto za život. Verovala je da će promeniti svet.

Sada joj je trideset i pet, više se ne smeje glasno, ne plače uz knjige, ne pamti naslove filmova. Nije ni sigurna da li živi ili samo po inerciji sledi nešto već unapred odredjeno. Zato je i počela da piše, da stvara sve te ljude koje je želela da upozna u stvarnosti, da priča sa njima o Leonardu, o tišini, o muzici, ali onoj pravoj muzici koja se zaista komponuje i u koju se utka i deo duše.

Otići će sutra do izdavača. Ne, ne, bolje u ponedeljak. Imaće vremena da ponovo razmisli, da još malo bude sama sa Marijom i njenim Dušanom, možda je zaslužio da mu oprosti, možda ipak ne treba ostati tako sam na kraju… Bas kao sto je ona, sa svojih trideset i pet…

Nije sama, ima mačka. Ima  ono cveće po stanu, čitavu prašumu, ima na stotine knjiga, poput šarenih tapeta, ima svoje puzle na zidovima, bezbroj diskova sa najlepšim melodijama. Ima sve, samo joj nedostaje druga polovina njene duše. Nedostaje joj osmeh pred san i osmeh u zoru. Neko ko će joj poremetiti red u stanu. Još jedna četkica za zube u kupatilu. Muška kozmetika, brijač, parfem. Neko ko će čitati novine posle ručka. Neko ko će se smejati njenim sobnim papučama u obliku zeca. Neko njen…

Ona ga ne traži. Ne zaviruje postrance, ne zuji pogledom po prolaznicima. Ona ne sluti njegov dolazak. Ona ZNA da će on doći jednog nedeljnog popodneva. Zna da će doći i da će imati slovo njenog imena na dlanu. Glas koji pomera oblake i mami leto. Do najmanjih sitnica zna kako će izgledati i šta će reći kada dodje. Dan će biti vedar i ptice će pevati. I taj dan imaće ovaj isti miris bresaka njenog detinjstva. I ona se smeši, korača i malo jače zgrće jaknu uz sebe, prkoseći vetru.

Srećna je. Ima svoju knjigu i veru u to neko sutra. U sebe. U njega. Proleće je, dani bivaju sve sladji. Poput bresaka koje joj donose njenu polovinu duše.

Advertisements

5 thoughts on “Sutra sa ukusom bresaka

  1. Čitajući ovo reči mog dragog Mike su mi se motale po glavi…

    „Ne znam.
    Ceo svet smo obišli
    u žudnji ludoj
    podjednakoj,
    a za korak se mimoišli.

    Da,mora da je tako…“

    Zaista divna priča.

  2. Miris bresaka… Podseca me na “Ukus bresaka“ i onog makedonskog pisca sa srpskim imenom koga sada ne mogu da se setim… A, opet, ta knjiga podseca me na “Dve Marije“ i Slavka Janevskog… A ovde se pominje Marija… I tako… Sve u krug…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s