Purpurna kiša

Ta jedna Sonja, koja se ne zove tako, ali ovde će se zvati, baš takva jedna Sonja od pre nekoliko meseci živi bez osmeha.

Sonja nije  tamo neka devojka iz komšiluka. Sonja je udata, majka, žena jednog čoveka sa čeličnim očima, koji ima sve, pa i Sonju, to je covek koji više poseduje sve svoje nego što stvarno ima, o toj cifri se ne govori.

Sonja se udala kada je imala dvadeset godina. Dopalo joj se sve ono sto je mogao da joj pruži. Iz roditeljskog kućerka sa periferije, kao u brzi voz uskočila je u kuću od trista kvadrata, sa kućnom pomoćnicom, iz džinsa u skupe haljine, italijanske cipele, u dnevnu sobu sa kožnom garniturom i umetničkim slikama. Auto u boji omiljenog karmina, poklon za rodjendan. Bunda. Putovanja. Letovanja. Zimovanja. Apartmani. Ceo šareni svet za devojku koja je daltonista.

I tako je počeo taj život koji se živi punim plućima i punim novčanikom. Sonja je disala i gušila se u tom velikom svetu, naučila da pliva sa ajkulama, postala ohola i gorda, ponosna na sebe.

Jednog ranog popodneva u vreli julski asfalt štikla je stala. Zadrhtala. Sonja je prestala da diše. Svet je najednom dobio boje, purpur se razlevao sa neba dok joj je u suret išao najveći osmeh na svetu. Jedan Željko, jedna ljubav iz detinjstva, taj neko koji je sve ovo vreme sanjao samo njene oči i njen korak. Baš jedan ovakav ustreptali korak kakvim je išla ka njemu…

Željko je bio veliki čovek sa velim srcem, ponosni stanovnik male kuće na periferiji, jednog vinograda, čovek iz državne firme, terenac, pod stalnim naletom kiša i vetrova i onog sunca koje nemilice prži… Čovek koji je voleo život baš onakvog kakav je i bio, i crn i beo, sa primesama radosne purpurne…

Njih dvoje su se napokon našli, stapali svoje živote u toj svojoj galaksiji, nespremni za sve drugo što nije pripadalo trenu koji upravo traje. Za njih nije postojalo sutra. Njihov žar nije imao utočište u nekim sutrašnjim vatrama. Samo u sadašnjem trenu oni su postojali.

Znao je da on mora biti taj koji će lupiti nogom i prekinuti nit snova. Jer oni su samo to i imali: gomilu neostvarljivih snova. Pucao je u sebi kao kristalna čaša pronalazeći razloge i reči koje će što manje zaboleti. Tražio izlaz iz lavirinta njihovih života. I neko odozgo na samo sebi svojstven način dao mi je razlog da sve prekine i ode, ode na drugu stranu sveta, gde sve cveta i u decembru, gde ima svega, sem njenih tužnih očiju.

Rekao joj je, mada je i ona već unapred znala. Snovi prestaju kada je najlepše, kada jutro izbistri nebo. Stajala je naslonjena na zid u njegovoj sobi, u prestonici njihove galaksije, stajala je i plakala, sa ugušenim krikom i slapovima na licu.

Odvezla ga na aerodrom. Mahala mu dugo, kao da maše i sebi, a najednom je počela i kiša, neka luda purpurna kiša, koja je i mirisala nekako purpurno. Stajala je bez glasa i iz oka isplakala sve ostale boje. Od toga dana svet je postao siromasniji za dva osmeha.

Advertisements

2 thoughts on “Purpurna kiša

  1. “ Snovi prestaju kada je najlepše, kada jutro izbistri nebo. Stajala je naslonjena na zid u njegovoj sobi, u prestonici njihove galaksije, stajala je i plakala, sa ugušenim krikom i slapovima na licu.“

    Reči, reči… Magija reči… (;

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s