Lasta na mom dlanu

Sreo sam je, prijatelju… Tu, kraj parka, užurbanu i nasmejanu, zatrpanu kesama, pod tim decembarskim zubatim suncem, tu moju pobeglu lastavicu, koja se migoljila pod kapom, treptala očima, a pahulje joj padale i na trepavice, kvasile joj kaput, topile se od miline baš kao ja. Sreo sam je i bio sam spremam da je pod miškom odnesem u svoj svet, takvu nedorečenu, takvu nespretnu i nasmejanu, moju malu lastavicu, koju je zima zatekla baš ovde gde joj nije mesto. Plašila se da ode sa mnom u susret suncu. Te davne zime, pognula je glavu i tiho plakala, dok sam joj na dlanu dao svoje srce. Znam, to je bio samo duplikat, moje pravo srce odavno je već bilo kod nje, baškarilo se na sedefastoj marami koja joj leži oko vrata. Smejala se i plakala. Mahala rukama kao krilima, i pričala, pričala… Bog zna šta je sve pričala dok sam ja tonuo u ponore njenih očiju, dok sam umirao na svakom njenom neponovljivom glasu „š“, ona, nekadašnja zvezda mog malog grada i moja večna zvezda vodilja. To njeno „š“ šušti kao svila kada odskoči preko njenih zuba i sklizne sa njenih usana. Kao vodopadi lome se njene reči u mojoj glavi kada u usamljenim noćima tonem u ništavilo i trujem se sećanjima. Ja je ne lovim po njenim neprohodnim stazama, sretnem je ponekad i tada napunim sebe da preživim još neko vreme.
Glumi ta moja lastavica, glumi do bola, znam ja sve, ma nije srećna, vidim joj to ja u levom oku kada trepne, desno je bolji glumac, ali to levo koje sam jednom ovlaš poljubio gazeći sneg do kolena, to levo oko samo mene voli i sve mi priznaje. Nije srećna, tu nema potrebe raspravljati. Nije ona ni sama, ni tužna, ima sa kim i da plače i da se smeje, ali nije to ono što joj nedostaje. Znam ja, i ne smem ni da pričam, ali ne mogu da ćutim… Lastavica voli da je držiš na dlanu i da je ne pritiskaš mnogo, da bude slobodna i da bude sigurna, da može da te miluje krilom, ali i da može da zaspi sasvim sigurna da ćeš biti tu kada otvori svoje biberne oči.
Ali, ja sam uvek bio onaj koji ne zna sa rečima, koji ćuti i smeje se, grli i drhti…
Sreo sam je prijatelju, decembarski vetar se igrao njenom kosom, ja sam ruke držao u džepovima, a trzale su se kao pas na poštara, kretale ka njoj, a ja ih svom snagom držao u džepovima, jer znam, ako popustim, ako makar na jedno oko zažmurim, niko je više ne bi pronašao… Sakrio bih je pod svoje dlanove i bila bi samo moja… I srećna…. Sasvim srećna….

Advertisements

10 thoughts on “Lasta na mom dlanu

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s