Arhiva za 24 decembra, 2011

Odlomak života

Posted: 24 decembra, 2011 in Moja kristalna zrnca

Rekao je da su sve bitne stvari prošle i da je počela druga polovina života. Gotovo je poskočila sa stolice. To joj je zvučalo kao da je kraj svega onog što se nije ni desilo. Gotovo kao da je pročitala u novinama da je umrla. Gotovo. Kraj. Zar nije tek počelo? Zar je život samo ludo verovanje u ljubav koju trebaš naći i kraj nje ostariti? Deca koju trebaš izvesti na pravi put? Dočekati penziju i žaliti za divnim starim dobrim vremenima koja zapravo i nisu nikad ni bila tako divna kako nam se čini, već smo sve to doživljavali u najlepšim godinama, pa je svet bio divno mesto.
Goran je otišao do kupatila. Čuo se pljusak vode i škripa alki na zavesi za tuširanje. Zna Branka unapred, tuširanje, ručak, televizor… Isti sled dogadjaja koji je kroti. Koji je ubija i čini od nje ono što ona nije, mala prostodušna domaćica, uflekana, zarozana, sa oljuštenim lakom i grčem na licu. Bila je besna i bespomoćna, tako zastala u pola koraka na sred dnevne sobe, medju svim tim nameštajem, slikama, zvučnicima, knjigama… Sve to što počinje da guši i boli, da joj pravi gorčinu od koje joj se plače, sve ono što je deo njenog malog i smešnog života…
Na brzinu se presvukla, stavila maskaru i krenula. Jednostavno je krenula što dalje od tog stana, od Gorana, od senki koje je prate i ne ume da ih se otrese. Krenula niz kej, preko mosta, pored zgrada, bulevarom… Besciljno, praznog srca i punih očiju, ta Branka, usedelica u dvadeset osmoj. Veliki poster, reklama za film, nešto novo, lica koja se smeju. Projekcija koja počinje za deset minuta. Ušla je u bioskop, kupila kartu i sela u poslednji red, tako sama, najusamljenija žena koja je disala u toj prostoriji…

Matematika

Posted: 24 decembra, 2011 in Moj takozvani život

Dobro, priznajem, dosta sam zaboravila i sada se prisećam.

Kada sam prvi put otvorila skriptu gledala sam u gomilu slova i brojki frapirano. Kao kroz maglu pamtim sve te formule iz srednje škole, što je i normalno, prošlo je petnaestak godina. Matematika mi nikad nije bila nešto što ne razumem, ruku na srce nije mi bila ni omiljena, ali sasvim sam dobro plivala u tome.

I tako sinoć, red po red, odgonetala sam tragove davno zaboravljenih matematičkih tajni. Nije lako kada ponovo ideš u školu, a i sam imaš dete koje je djak. Ponovo sam student,  želim taj još jedan stepen kraj svog imena, znam da mogu, sa vetrom u ledjima koji mi daju meni dragi ljudi, i kao dodatna satisfakcija – želja da i nekima, kojima i nisam baš draga, pokažem svoju snagu.

Kada se konačno razbistrilo, a zadaci u svesci su se kao sami od sebe rešavali, pogledala sam u skriptu gde su trebala biti rešenja. Nije tačno. Nije tačno?!? Pozivam u pomoć zdrav razum, pokazujem mom dragom, tražim pomoć, uskačem u stolicu, tu je internet, a on sve zna. Na kraju ispada da sam ja u pravu. Plašim se da verujem u to, i opet nastavljam da radim zadatke, sledeći u redu, dobro je, on je tačan. Naravno, nakon toga opet nije tačan. Onda vidim da je profesorka volšebno zaboravila jedan iks u toku prebacivanja i dobila racionalan broj kao rešenje.  Nema veze,  idemo dalje… Profesori su uvek u pravu.

Tablica iz tautologije odšampana samo do pola. Tačno i tačno, tačno i netačno… Iz onoga što je ona ostavila da se vidi u tablici nema nikakvog sleda, nema logike, nema čak ni onog reda gde vidiš dokazanu zakonitost. Opet internet. Srećom, našla sam jedan divan sajt gde sve lepo piše i ništa nisu ispustili ni zaboravili.

I tako, spremam ispit iz matematike uz kompjuter. Odustala sam od skripte. Kupila sam je, naravno, ima me na spisku, a to je profesorima dovoljno.  Plašim se samo načina na koji profesorka nalazi tačna rešenja na ispitu. Javiću kako sam prošla, ako ikad položim…