Preci i potomci

Shvatila sam da predugo ležim sa knjigom u rukama tek onda kada su mi ruke potpuno utrnule. Sklopivši knjigu pomislila sam – zar zaista roditelji uvek previše očekuju od svoje dece? Žmurila sam i razmišljala o svom detinjstvu. naravno, ako pitate moju majku, moje detinjstvo još uvek traje. Moja majka i dalje želi savršenu ćerku, koja savršeno kuva, ne psuje, ne pije, blage reči joj prelaze preko usana i stalno se smeje. I uvek bi me dotukla kada mi kaže da previše očekujem od života. Ona je od svoje starije ćerke dobila suštu suprotnost. Kuhinju ne volim, čak samo izvršavam svoje obaveze žene i majke. Ne volim da kuvam iako je moja mama pravi maher, zapravo ekspert. Pušim, možda i više nego što bi trebalo, pijem, naravno uvek u društvu, psujem i vičem kada sam besna. Verovatno misli da nije zaslužila takvu ćerku. A opet sa druge strane, dobra sam u svom poslu, umem sa rečima, umem sa ljudima, sa decom, kreativna sam, pa rukama pišem, slikam ili pravim. Sušta suprotnost majci, a opet, slična ocu. Nismo svi svemu dorasli. Još uvek pokušavam da se otrgnem iz naručja majke i gotovo svakodnevno vičem – Mama, odrasla sam, pusti me sama da biram hoću li se ubiti od nikotina. Znam, mama, da pronadjem put kada idem sama kolima. Neću sleteti sa puta. Neću ići u duboku vodu, a i ako krenem, umem da plivam, sećaš se. Ne očekuj od mene da se smešim onima koji me gaze.

Ali, ne vredi, majka uvek svoje dete gleda kroz drugačiji okvir. I tu sad nastaje   bol u stomaku. I ja sam majka. I kad sve ovo već znam zašto očekujem da moja devetogodišnjakinja ima divan rukopis kao i ja?  Zašto očekujem da pleše kao ja? Zašto uvek na njenom licu tražim tragove svog lika? I zašto me svaki put obraduje kada shvatim da ipak ima nečeg mog u njoj?

Ne umem da stavim tačku svojoj sujeti i očekivanjima. Odbolujem svaku kritiku koju joj uputim, a ne znam način da zaustavim sebe kada počnem da analiziram. Ona je divna mala devojčica, domišljata, pametna, sa manje sklonosti ka matematici, sa lakoćom čita od nedovršenih šest, slova je prepoznavala i sa nepune dve godine i to je ono što liči na mene, to je ono što je nasledila od mene, a opet je gledam kao kroz mikroskop očekujući da nadjem greške i mane i da ih ispravim, popravim, korigujem.

Nasledjujemo kritički pogled na svet od svojih roditelja i očekujemo da ukalupimo sve oko nas po merilima koja mi odredjujemo. I svi su po tome za nas dobri ili loši, jaki ili slabi, pametni ili glupi. Subjektivnost nam je najveća slabost…

Advertisements

One thought on “Preci i potomci

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s