Ptica

Znamo li se – zagledah se u biberaste oči ptice koja jogunasto podiže glavu.

Dan je počeo užurbano trčeći pred kišom, a ta ptica jednostavno je sletela kao smedja pahulja. Jutro je bilo hladno, mrzle su mi ruke, a dah postao vidljiv beli dim.

Mene se ptice ne plaše. To je oduvek bilo tako. Gledaju me mirno, kao da me proučavaju, kao da se čude što sam tako slična njima, a opet, tako različita – bez perja, bez krila, bez te bezgraničnosti u pogledu.

Decembar je potpuno nehajno prihvatio svoju ulogu, zasipajući sunčanim danima umesto snegom našu malu kotlinu. Nosim naočare za sunce i mrštim se.

Ptica se promeškolji na tom ukradenom suncu, kljucnu mrvice sa mermera terase i pogledavši me u znak pozdrava, prhnu ka nebu.

Neko mi je nekad rekao da sam ptica. Nasmejala sam se naglas toj iluziji da me smatraju krilatim bićem. A onda sam shvatila da moja sličnost nije fizička, već da nečija ruka mene može zadržati na svom dlanu samo ako ga drži otvorenim. Nije sreća trajati u toploti nečije kućice od dlanova, već mogućnost izbora da doletiš i odletiš. Kada te ne pritiskaju uvek možeš otići i ponovo doći. Kada ti makar malo zaklone nebo onda jedino što želiš jeste da pobegneš…

Advertisements

One thought on “Ptica

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s