Od trgovca do Alise

377250_369378653141092_53801295_n

Prosto me je sramota da kažem da volim svoj posao, da imam redovnu platu, normalan godišnji odmor, slobodne dane kao dobrovoljni davalac krvi. Eto. Umesto da se hvalim, mene je sramota u ovoj našoj zemlji da se pohvalim kako je to baš tako.

Nije oduvek bilo tako. Išlo je to, preko trnja do zvezda, kako kažu. Sa osamnaest sam radila u prodavnici polovne robe, uporedo trgovac i srednjoškolac ekonomske škole, anonimni pisac za tinejdžerske novine od kojih sam dobijala neke male honorare za objavljene priče koji su mi mnogo značili u vreme inflacije i nemaštine. Glupe devedesete, tako teške za radnike i radničku decu, a tako dobre za neke pri vrhu koji su nalazili načine da budu još poznatiji i još bogatiji.

Pa onda studije i silni dragstori sa robom na merenje, pržionice kafe, video klubovi (tada ih je još bilo), pa lokalna televizija i posao voditelja vesti i reporter sa sportskih dešavanja, naoko lep i čist posao, ali kad malo zagrebeš nije baš ni to to tako idealno. Uporedo sa tim kao pomoć roditeljima na poljima, plantažama, baštama, umrljani prsti blatom, ledja opečena suncem i sve vreme gotovo prazni džepovi. Devedesete su nas učile kako smo jaki, vrtele nas u krug od prvog do prvog, vrtelle, obmanjivale, male plate i preskupi stanovi za djake, život u drugim gradovima, podstanar, hodaš na prstima da ne probudiš gazdaricu, meriš u glavi svaku kap tople vode koju si potrošio. Putuješ, torba teška, preteška, mama je spakovala hranu, da ne kupujem, nema se novca, a i bolja je domaća kuhinja, ono što smo prozveli, ono što se ne plaća.

Pa još pet godina u mega marketu, bez slobodnih dana, ludačkim radnim vremenom i platom koja je tako tužno smešna, a malo dete kod kuće, često se razboli, nemaš dovoljno novca a vremena ti ne daju, pa ga poput kofera šalješ od babe do tetke, da ga čuvaju, neguju, a ti lepo rintaš u rodjačkoj firmu, oni imaju novca a ti imaš snage… I tako kao u začaranom krugu.

Pa se malo osmehnu sreća, postaješ kancelarijski miš, pod gomilom papira, srećnija, bolje plaćena, smirenija, bolje je radno vreme, ali to nije ono za šta si učio i potrošio godine života. To nije to!

Posle toliko godina onaj odozgo te pokaže prstom i ti, odjednom, budeš tu gde treba! Nisam mogla da verujem! Napokon sam počela da radim u “Zemlju čuda”, mala oaza lepote u našoj Zemlji luda. Sve je odjednom postalo nekao divno, lepo, čarobno, šareno. U Zemlji čuda rastu divni mali cvetići, pametne glavice kojima svakodnevno, na kašičicu daješ zrnca mudrosti, učiš ih da budu dobri ljudi i da svet može biti bolje mesto ako se svi malo potrudimo. Naravno, srećeš i Zle Vile, Nesposobne  Čarobnjake, Posrnule Pepeljuge, Crvenkape Kleptomanke, ali se nekako nadaš da će sve biti dobro jer upravo Dobro uvek na kraju pobedi.

I tako, u toj Zemlji Čuda svakog dana zakoračim spremna da nešto promenim i da moje male cvetiće zalijem novim dozama ljubavi. Da porastu, da prerastu bajke i da bojama duge oboje sve oko sebe. Kad mi nestane snage, kad posustanem i zastanem otrčim do Otilijine odaje i sve bude lakše, jer ona ume da reši sve, da odgonetne, otključa, razmrsi. Cvetići gledaju u njene visine, a ona ih poliva kišom strpljenja. Bez nje bi bilo tako teže… Sa njom znam da uvek ima rešenja…

I tako, želim da vam kažem da u Zemlji Luda u kojoj živimo ima mnogo malih Zemlji čuda, i to je valjda ono što nas tera da verujemo da će Dobro ipak na kraju pobediti….

Ne umem da plivam sa ajkulama….

kišobran

Bio je jako lep povod. Ali, eto, ima ljudi koji samo na sebe misle, a kada u sebe naliju koji litar ceo svet postane njihova pozornica, i onda Neki Moji sasvim potonu… Volim ga, ali svaki promil alkohola ubija ljudskost u njemu, nadjača ludost mladosti, palice, bokseri,  tuča… A ne ume da se zapita šta sutra… Moja Ona kopni pored njega, zrela, a nedozrela, savim mlada, a stara, stara čitave vekove… U očima joj čitave galasije u srcu more želja… A on, mlad, i tako lud, savim mladalački lud, tako  nesposoban da primi bilo koju reč da ga urazumi, da zastane….

Boli me duša zbog Nje, pokušavam da odraste uz moje iskustvo i uz moje godine. Ne može to tako, shvatam i ja, na svojim greškama svako najbolje uči. I plačem, ali sve je uzaludno, vreme, ipak, jedino učini pravu stvar.

I još nešto… Mog ćaleta je večeras na semaforu od pozadi udario neko, a on u onog ispred sebe. Izašao je iz kola, svoja jeftina mala kola, ono što može sebi priuštiti, ono što je njegovo pred Bogom i pred svim što postoji. Izašao je mladić, ošišan kratko, naduvan i preduvan, vikao, savim ubedjen u svoje reči. “šta je matori, ne zovi policiju, zapaliću sve tvoje…Naći ću te…Nemam para, taj tvoj krš ne vredi ništa. “

Moj otac je paor, treće dete, neželjeno, a divno, umetnik, slikar i pesnik, po sili božjoj paor, seljak… Nema lepše paprike, nema sladjeg krompira…. Uljane boje i terpentin čame na tavanu, pesmarice trunu. Za njih nema vremena, proleće je, valja se zauzeti, okopati, poorati… Valja zakrpiti, posejati… Nadjubriti… A djubrad na ulicama voze tatina kola i udaraju redom… Prete da će zapaliti ono što si stvarao decenijama. Zar vredi za komad plastike žrtvovati ono u šta si uložio letovanja i zimovanja na koja nisi nikad otišao?

Na trenutak večeras poželeh da sam sin. Jedan baš takav, ošičan previše kratko, neotesan i nevaspitan, i da sam bila u kolima…. Da naplatim sve majčine suze i očev znoj, dedine prećutne žalbe i babin muk. Da psujem, udaram, gazim, Da svim tim maminim i tatinim sinovima naplatim za sve u životu… Da sam muško koje ne haje za ništa… Da gazim preko svega i da se smejem… A opet znam da ne mogu, babine reči na samrti me trgnu i osveste… Budi čovek, poštuj i voli…

Koga ćeš ti da pališ i čije da zapališ, razmaženi majkin sine? Moje nekupljene farmerice? Moje ekskurzije na koje nisam otišla? Moje nekupljene haljine? Moje suze, moju miku, moj bol? Ti što si ušao u nezasluženo, samozvano, samo po sebi rečeno?

Ne ide to tako… Ovozemaljsko i nebesko nisu na istom kantaru…

Poželeh da sam muško bez razuma i sa snagom…

A opet, znam da ne mogu….

Pričali su noćaš o mladosti i starosti, o mudrosti i iskustvu… Svega imam, a ničeg nemam… Neko bi rekao da je to nemoguće… Tata me je naučio da odrastem, a ostanem dete. Majka da poštujem i cenim duge. To je najveća umetnost. Sve ostalo je smešno.

Imam trisedet i tri. A zapravo, imam ih stotinu i trideset i tri. Umem sa svima da razmenim koju. Umem sa svima da se smejem i da se isplačem. Ali ne umem po tudjem da gazim. Tad me zaboli i moja muka. To je moja muka i moj žal. Ali neka je… Znam da sam čovek i da mogu da spavam mirno. I ne znam što mi se ova jeftina zakačila za vrat cele noći…

MR part 15

24274_559920814032137_874024985_n

15.

Pošto se rastade sa Brankom, Bogdan se ušunja u svoj stan poput aveti i, u polumraku, jer roletne ne bejahu podignute, sede u fotelju. Sklopi oči i slike se uskovitlaše kao u bunilu. Zvrrrrrrrr! Bogdan skoči kao poliven vrućom vodom. “U jebote, koliko je sati?! koliko sam spavao?” – pomisli idući ka ulaznim vratima. Otvori i ugleda Veru.

- Ja ne spavam ni noću, a ti prespavaš i dan – bio je to neki poluosmeh, i ona lagano, bez poziva, prodje kraj njega i smesti se u fotelju, sklupčavši se kao ranjena zver, savijenih nogu. Pogleda oko sebe, na stolu neka knjiga bezbojnih korica i neprimetnog naslova. Nekoliko čaša, dve šolje, daljinski, upravljač, puna pepeljara.

- Imao si goste ili si počeo da pušiš? – pratila je pogledom zbunjenog Bogdana koji je lagano koračao po sobi i pospremao tragove nečijeg prisustva. – Izvini što se nisam javila, nisam ni planiralada svratim, zapravo pošla sam da se vidim sa Danicom, i kada sam prošla pored tvoje zgrade… U stvari, morala sam sa nekim da pričam, o tebi ne smem nikom, mada pričati sa tobom o tebi je pomalo lucidno, zar ne? Ti ćeš u tom dijalogu uvek držati stranu sebi.- ovo na njenom licu je već ličilo na osmeh, malo bolje uvežban, ali je ipak falširao.

- Teško da je tako. Obično sam sebi zabijem nož u ledja. – zvecnuše dve čaše i on natoči u njih zlatnu tečnost. – Živeli i dobrodošla ovako nenajavljena!

Vera otpi gutljaj žmureći. Kako prevesti u reči ono što ti teče venama. Pogleda u gitaru koja je usamljeno stajala naslonjena na zid. Bila je to klasična gitara od svetlog drveta sa plastičnim žicama koje daju ton mek kao duša. Bogdan primeti da Vera pogledom ispisuje stihove po prašini na gitari i istog trena je uze i pesma poteče.

“Samo sklopi oči tonemo

Polja snova toplih daleko

Daaaa, da mogu znaš da bi

od sebe pustio te…”

Zatim stade, odloži gitaru, zveknu rakiju na eks i reče:

-Ionako sam nešto hteo da ti kažem. Ne znam prave reči, ni pravi način. Ali, valjda ću nekako…Dakle, pričajmo o meni. Pucaj.

 -Dobro- Vera podiže pogled. – Onda, reci mi…. zašto ja? Zašto sa mnom?

- Zašto ti? Zato što kad ja pišem ti čitaš ono što drugi ne vide, kad sviram čuješ ono što drugi ne čuju. Vidiš i čuješ moju svetlost, magle i tame koje drugi nisu u stanju ni da naslute. Eto, zato ti. U početku. – Bogdan udari snažno d notu na g žici, zateže je u e i iz mraka gitare se ote jecaj – Naposletku, ko te terao da me stavljaš u pesmu. Pa se onda i ja pitam: zašto ti mene?

Vera se borila sa suzama. Tako šćućurena, obgrlivši kolena delovala je kao dete.

- Ti me grliš očima. To ne ume svako. Zbog tebe se osećam drugačije. Možda mi prijaju te tvoje svetlosti, tame i magle, ne znam. Zar je pesma bila ta koja te gurnula meni? Šta bi bilo da ti je nikada nisam pokazala? – uzjogunila se kao ptica pred kišu, lagano joj na usni rasla gorčina krivice da je baš ona učinila prvi korak. Lakše je praštati drugima, nego sebi. Volela je da tiho u sebi veruje da je izabrana, a ne ona koja je birala.

- Paaa… Da nisam video te pesme i dalje bi hodao kao zombi, žice na gitari bi rđale u ćošku, a slova u meni bi me klela što sam ih ćušnuo u tamnicu na dnu sebe i zaboravio da postoje. Ništa strašno. – reče Bogdan tiho zureći u zid a onda se unese Veri u lice: – Oživela si me, lujko! Sećaš se kad si mi jednom rekla ”Nikad me ne ostavljaj bez reči, one su mi sve.”? E, pa, nemoj ni ti mene da ostavljaš bez tih šarenih perlica. Ja ću tebe uvek obasipati svojim. Nije gospodin ko ima nego ko zna da troši. I baš zbog svega toga mi je još teže da ti kažem ono što moram…- opet je zastao. Ne ume on lagano da baci kamen. Jer – kamen je ipak kamen.

-Plaši me sve to… Šta sad?  – oči su joj porasle od straha. -Mi nismo sami…

- Nismo sami, ali nismo ni obični.

- U pravu si, ali to uopšte nije olakšavajuća okolnost.

- Ne mora da znači. Svakako je složeno… – Bogdan rasejano odšeta do prozora i proviri iza zavese bez ikakvog razumnog razloga.

Vera je sedela u fotelji kao na nekom pustom ostrvu. Znala je nekako da se sivilo nadvilo i sasvim malo nedostaje da zakiši.

-Šta sam ja tebi?

- Pravo pitanje u ovom slučaju je “Zašto me to pitaš?” Ti si moja osakaćena ljubav. Hm. Sa tim naslovom bi se mogla napisati jedna dobra priča. Osakaćene ljubavi. Čini mi se da vas volim obadve. Na svoju i na vašu žalost.

- Molim?! – Vera razrogači oči ne verujući sopstvenim ušima da je čula to što je čula – Pazi kad nisam pala na pod iz fotelje. Prvo me tako visoko uzdigneš, pa me tresneš o zemlju.

Bogdan shvati da je upravo, i po ko zna koji put, rekao nešto što ženama ne sme ni u kom slučaju da se kaže. Platio je on više puta preskupo svoju iskrenost i nije bio od onih što ne uče na greškama ali, eto, jednostavno, bio je takav. Iskren do besmisla.

- Pa voliš i ti Gorana, rekla si mi jednom.

- Pa volim ga… – Vera ponovo utonu u fotelju.

- Znaš, ja bih se osećao sasvim bezvezno da ga ne voliš. Kafu?

- Može. Čuj, osakaćene ljubavi?! Morbidno…

- Može se reći da je “osakaćene” prejaka reč, ali suština je ta. Ti si mi nešto što Neva nije i obrnuto. Da sam bio strpljiviji u traženju možda bih pronašao neku kompletnu ljubav. Tako je to sa strpljenjem, nemaš ga kad ti je najpotrebnije, a kad ga stekneš, ne treba ti. – Bogdan se muvao oko šporeta sa kašičicom u ruci razmišljajući kako da kaže Veri da se ženi i da li to da uradi sada. Ne sada. To bi bilo previše za nju ove večeri. Ili je ipak bolje da sve stavi na svoje mesto, možda je malo kasno, ali svaki sledeći tren povećavao je obostranu bol.

-I … – Bogdan spusti šoljice na stočić – zašto si me pitala “Šta sam ja tebi?”

- Zato što ne volim da sam na klackalici, pa da se neprestano pitam koja će strana prevagnuti. To što mi oči lako zasuze ne znači da sam slaba, da znaš. Ne moraš da me štediš. Ja sam velika devojka. Ja znam da će sutra uvek postojati. Možda smo prešli granicu baš u trenutku kada je i tebi i meni bio potreban neko. Možda smo pogrešili, ali smo na neki način ipak obogatili naše živote, sve dok drugi ne znaju za to i ne povredjuje ih. Ne štedi me i ne gledaj me kao malo bespomoćno štene. Osakaćena ljubav je sve samo ne ljubav. Ja ne mogu da verujem u to da sam tvoja ljubav. Ja sam tebi… Ne znam. Možda sam samo način da budeš ono što jesi, bez straha da ću ti se smejati. Možda veruješ da će tvoje reči niknuti bolje i jače posađene u moje uši.Ti si meni vratio nešto što je odavno uspavano. Možda me samo gledaš na način kakva bi ti voleo da budem, a ja sam, recimo, žena sa hiljadu lica. Ko zna, možda sam potpuno drugačija, možda sam sasvim, sasvim obična.- prkosno je podigla glavu.

- Opa! Klackalica! Dakle ovde imamo problem i sa alfa ženkom. Hm. Tako je to kad žensko ima muško srce. Ne brini. Ništa neće prevagnuti na lošu stranu, sve je u ravnoteži za sada. Eto, upravo si opisala jednu sakatu ljubav veoma verno. To je to. E sad, kad bi spavali zajedno, imali slobodu kretanja zagrljeni i kad bi sve to bilo divno i sa razumevanjem, to bi bila kompletna ljubav, ali jebi ga, deset godina viška života i sve što se izdogađalo u njima je osakatilo za ove mogućnosti koje nedostaju. Na kraju si rekla da tražena nije isto što i nađena. I tu si u pravu. Mada, nije to sve tako crno. Znam neke retke koji su se pronašli na vreme. Ali to je već velika retkost. I dragocenost. Ti imaš sklonost da daješ nekim pojavama različita imena od onih koja im ja dajem samo da ne bi bilo po mome. Tako se ti praviš važna.

Bogdan ode do kompjutera u uglu i pusti pesmu “Opasan ples” grupe Van Gog.

- Jesi li za ples? – Bogdan je uhvati za ruku ne čekajući odgovor, blago je povuče, ona ustade, a on je privi uz sebe. Poljubi je u čelo, dugo i nežno, kao stariji brat. Gledala je sa nevericom u te oči koje i posle svih ovih godina nije mogla da pročita. Ali skoro da je bila sigurna – sada će naići ta kiša koja ih dugo zaobilazi.

- Znaš – Bogdan šapnu dok se u njemu lomilo sve – greh je greh ma kakva mu mi imena nadevali i u ma kakve boje ga bojili. – gledao je u školjku njenog uva, glas je poprimio sivilo zidova. Ona je ćutala i klatila se kao marioneta. Žmurila je i čekala oluju koja mu je rasla u grudima. Možda bi mogli sve u nekom drugom vremenu. ovde i sada sve su samo delovi slagalice koja se kad tadsklopi i tada vidiš kompletnu sliku. Još jednom je udahnuo i muklo, nekim tuđim glasom i sa suzama koje su joj kvasile šiške rekao: – Ovo je naš poslednji ples. Ženim se.

****KRAJ****

Mr part 14

75298_306976496080879_1463179471_n

14.

Tog smetenog dana Bogdan je sasvim polako koračao kući razgledajući usput neke sasvim beznačajne stvari poput kamenčića i listova sa mnogo pažnje. Naiđe na jednu šišarku i šutnu je. Ona odlete u reku i krenu na put u nepoznato. Da li je bila srećna zbog toga? Ili ga je klela? Imao je osećaj da su mu noge i glava teže od zemlje.

- Nešto si zasrao vidi se izdaleka… – začu se muški glas. Bogdan podiže glavu i nasmeja se. Nije ga video danima. Bio je to Branko, njegov drug iz detinjstva, jedini ko ga je zaista poznavao.

- Aman i zaman! – odgovori Bogdan na njihov uvrnuti način – Zasrao sam ja odavno. Tu i tamo. Aj’ kod mene na po jednu?

Nogu pred nogu stari prijatelji pričaju, pomalo zazirući od prolaznika, kao da bi iko mogao da im odlomi parče tog muškog prijateljstva.

-  Nećeš verovati šta se priča… – poče branko pomalo sa osmehom, a opet nekako obazriv.

- Šta je, sad si pomno počeo da pratiš proseravanja? – pokuša Bogdan da malo razveseli celu situaciju.

- Ma ovo je drugačije. Kad smo bili onomad u selu kod Dragice, došla neka dva mangupa, neki klinci i pričaju kako su videli Veru da se drži za ruke i ljubi sa nekim u ulici iza pekare. Kažu da je bila sa nekim ko ima veze sa tvojom sestrom, nju su pominjali, poznaju je. Tebe ne znaju. I? šta imaš da kažeš u svoju odbranu?

- Šta i? – Bogdan prasnu u smeh – Ovo je već sasvim viši nivo debilizma. Da li bi imao mozak da ljubim Veru u ulici iza pekare koja je deset metra od njene kuće? – Bogdanu puca pred očima ono što je bilo pa i ovo što zaista nije. A sasvim sigurno nije ni Verin način. Ali, eto, ljudi pričaju…

- Ma ok je to, verujem ja tebi, ali šta je tu problem? Ti čuješ i tebi je smešno, tebi to čak i imponuje, ispadaš frajer, ali šta ako tako nekakvu bljuvotinu čuje njen muž?

- Ne znam… Valjda i on zna da je to krajnje bezveze… – Bogdanu cela Brankova ujdurma prestade da bude smešna.

Za razliku od njega Vera je poput lista na vetru usplahireno prilazila svojoj kući. Njene oči su uvek oslikavale ono što joj se dešava u duši. Lagano je ušla, ostavila cipele. Poput aveti je klizila prema dnevnoj sobi. Goran je gledao televiziju I dremao. Na prstima je krenula prema kuhinji.

- Došla si… – čula je Goranov pospan glas.

- Jesam. Samo što sam stigla. – stavila je torbu na stolicu. – Da li si gladan?

Odgovor je izostao. Utrčao je mali Damir I skočio Veri oko vrata.

- Mama, tata mi je kupio onaj kamion! Sećaš se što sam ti pričao!

Vera se kiselo osmehnu. Mrzela je kada neko kupuje dečiju ljubav. Ljubav, jednostavno, dobijaš besplatno kad si dete. To je tako.

- Divan je, mili. Kako je bilo u vrtiću?

- Lepo. Ručali smo boraniju, bljak. Šta ćemo sada da jedemo? – radoznalo se popeo na prste I gledao šta se to dešava na šporetu. Damir je ličio na oca, način na koji govori, boja glasa. Ali imao je Verin stav, sam taj način na koji doživljava svet.

- Nema kod kuće boranije, dušo -Vera ga je uzela u naručje I podigla ga iznad sebe. – Ni mama je ne voli!

Smejali su se glasno I skakali. Goran uz gundjanje pokri uši rukama.

Zveckali su tanjiri, Damir je lupao viljuškama, padale mu na pod, a on se smejao.

- Ti si mamin ceo svet – šaputala mu je Vera.

- A tata? – gledao je u nju mali dečak i  treptao očima kao da pokušava da poleti tim svojim dugim trepavicama.

- I tata. Ali ti si ono moje što je najlepše na svetu! – Vera je saučesnički namignula. Verovatno nikada neće shvatiti taj blesak u maminom oku. Dok je grejala ručak, pravila salatu i postavljala tanjire, nije ni slutila da se na par kilometra pričalo o njoj.

MR part 13

319382_227056464013321_146701118715523_666125_7387302_n

13.

Ubijati i opijati andjele i đavole u nama, najlakši je način da ispunimo ono što nam srce želi. Jedini je problem što jutro, sem mučnine donosi i savest, tešku, nepodnošljivu i dosadnu savest koja nas lagano guta. Lažu kada kažu da su našli pravu meru u tome. Niko još nikada nije ugodio srcu, a da pri tome mirno spava, a opet, i oni koji razumom krče put ne spavaju samo zbog jednog pitanja – šta bi bilo da jesam… Lako je pustiti talasima da te nose, ali je teško doplivati ponovo do obale. Ali gotovo se svi slažu u jednom – teže je patiti za propuštenim prilikama. Pitanje je samo koliko je ko jak da podnese svaki sledeći dan. A dani ti se svakog jutra popnu na grbaču ne razmišljajući puno o tvojoj snazi. A ni oni nisu uvek iste težine, ima ih laganih kao zrak sunca, a ima i težih od olova.

Bogdanu je ipak bilo lakše. Zvanično, bio je momak, što u neku ruku znači i “slobodniji” od udate Vere. Oduvek je imao nekakve stroge principe. Ovog puta su se malo poljuljali, malo naprsli, ali nije žalio. Tog prvog jutra tešio se činjenicom da je neoženjen, mada, čim je kročio na ulicu sve mu se uskovitla u stomaku pri pomisli na susret sa Verom. Lagano je koračao, dišući ledeni vazduh zajedno sa mirisom reke.

“Šta sad? Šta dalje?” – grozničavo je razmišljao. “Ništa. Nećemo više i to je to. Niko ne zna… Hm? A šta li će ona sad da očekuje od mene? Šta ako se ponovi, ako ne odolimo?” – sa bezbroj nervoznih pitanja upućenih samom sebi Bogdan se pope uz stepenice i otvori vrata kancelarije. Vere još nije bilo. On otvori vrata terase da se provetri, izađe, pogleda u pravcu iz koga dolazi Vera, ali njenog automobila ne beše na vidiku. Postoja tako par minuta udubljen u sebe, pa uđe natrag, upali kompjutere, stavi vodu za kafu i sede za sto iščekujući sa nekakvom neobjašnjivom zebnjom da se otvore vrata. Ubrzo, brava škljocnu i Vera polako, što je bilo sasvim neobično, uđe.

- Ćao. – reče gledajući u pod.

- Ćao. – otpozdravi Bogdan gledajući u tastaturu.

Vera se ćutke smesti za svoj sto, Bogdan zakuva kafu, posluži je, pa se vrati na svoje mesto.

- Da te pitam nešto?

- Pitaj! – reče Vera gledajući u mehuriće u svojoj kafi.

- Je l bi se udala za mene?

Vera podiže svoje oči koje se u trenu zamagliše i pogleda ga, onako, pravo u srce.

- Da li bi ti voleo da me jednog dana mrziš? – umesto odgovora ona uzvrati pitanjem i suza kliznu niz obraz i kanu pravo u šolju kafe.

- Zašto me to pitaš, naravno da ne bih.

- U tom slučaju odgovor je “ne”. Brak nikada nije rešenje, već početak problema. – reči oštre poput noža.

Znao je on da je to teško izvodljivo, ali je takođe znao i da ne bi mogao da spava ako je to ne pita. Takođe je znao i da bi pobegao sa njom da je rekla “Da”. Znao je i da bi tako upropastili mnogo tuđih života. Znala je i ona.

- Ja te već dovoljno imam, ne moram da te posedujem.- i dalje je bludela pogledom, izbegavajući njegove oči.  -Žene su zle, znaš to zar ne? Njima je potrebno da znaju čije su, ali često vremenom postanu gospodari. Reči su teže od kamenja, a one ne štede na njima. Jednog dana ćeš se probuditi i shvatiti da si samo običan glumac u sopstvenom životu.

U trenu se začu prasak šoljice i crna tečnost se razli na pod. Vera je glumila ravnodušnost, ali ruke nije mogla smiriti. Ruke su je uvek odavale.

Bogdan krenu da pokupi krhotine šolje, isto to uradi i Vera, i njegov pogled pade pravo na njene grudi i to mu vrati u sećanje slatke slike njihove sinoćnje ludosti. Vulkani u njemu proradiše i on je uhvati za ruku i podiže od poda.

- Pusti sad to… – reče on i grleći je zavuče svoje prste u njenu kosu.

Mirisao je na sveže jesenje jutro, maglovito i sneno, sa oblacima raznih oblika i stidljivim suncem. Žmureći u njegovom zagrljaju čula je tihi uzdah lišća koje pada i njegovo srce. Krik ptica koje odlaze i njen dah koji se lepi po njegovom vratu. Sa njenih ledja otrgoše se nekoliko godina. Opet je bila ona nasmejana i prkosna, bez zlatnog okova na domalom prstu. Ruke joj drhte, ali ona ih, poput krila, lagano sklopi.

- Znam da ću mrzeti sebe zbog ovoga… – ućutala je u pola reči. Znala je ona da će u nekim hladnim noćima grejati svoje srce baš sećanjem na ovaj tren. I možda će, svaki put kada se ovoga seti, posegnuti za cigaretom i dugo ćutati zagledana u dim koji nestaje.

- Ti se igraš, tebi je lako…- zaustavljala je  je vodopad suza koji je nailazio. Nije bila sigurna da li on razume njen bol i njene bore ispod očiju koje je iscrtala monotonija. On je vetar koji je naišao i napunio joj oči prašinom. I ona žmuri u njegovom zagrljaju i drhti, jer zna, da kada otvori oči život opet postaje crn i gorak, kao kafa po kojoj gaze. Bogdan je stade lagano ljubiti po vratu spuštajući polako svoje ruke niz njen struk.

- Ne igram se, lepo mi je… – prošapta između poljubaca – I ne mislim ništa ovog trena…

Suze žive u njenim očima. Stalno su tu. I sada jedna, pobegla i neverovatno okrugla, skotrlja se na njegov dlan.

- Ponekad je ništa za nekog sve… Sve što je preostalo…

- Zašto mi uvek sa bojama utrapiš i tugu?

- To je zato što je za dugu potrebno i sunce i kiša – ona ga pogleda mutnim očima.

- Ili je zato što me imaš dovoljno, ali u pogrešno vreme? -  rovario je po njenim mislima.

- Onako kako te ja imam niko te neće ni imati. – stajala je prkosno, kao srednjoškolka, zagledana u njegove oči, disala kao posle maratona – Ionako, sve ovo sa nama, liči na sreću, a miriše na tugu. A ti me lomiš, ubijaš, gaziš, a onda odeš, odšetaš… I sve je u redu, i opet, ništa nije u redu. Sve ono što nikada nisam, sada sa tobom jesam. I to je lepo, i kao što rekoh, opet, otrovno je do bola, sasvim dovoljno da noćima ne zaspim… Jer mi vraćaš ono što već dugo nemam…

Bogdan je steže jače, ruka mu kliznu pod njenu bluzu otpozadi, oseti vrelinu njenih leđa pod dlanom, i taman kad napipa kopču, zvuk otvaranja vrata ih preseče na mestu. Bila je to Neva. Bogdan i Vera na pristojnoj razdaljini u samo par sekundi. Bogdan sa gomilom papira u rukama, a ona prikuplja ostatke šoljice sa poda.

- Koliko stepenica… Kao da vas i sam Bog sakrio – reče jetko izmedju uzdaha. – Dobro jutro.

Možda se to Veri samo učinilo, ali njene oči uvek imaju sumnju u sebi, lagano je pogledom klizila po zidovima i stolovima, tražeći bilo šta što bi je ubedilo u ono što joj prolazi kroz glavu.

- Dobro jutro – odgovoriše kao neuvežban hor.

- Zemljotres? – pogleda upitno u Veru sa osmehom nadredjenog, posmatrajući je kako čuči i sakuplja lom.

Vera je u sebi valjala par stotina reči koje je mogla pustiti da se skotrljaju na nju. Umesto svega osmehnu se široko i reče:

- Ma to je samo jedan sasvim običan peh… Dešava se to, zar ne? Verovatno i tebi….

Neva lagano priđe Bogdanu i on je poljubi, onim istim usnama kojima je i nju malopre. Na Verinom stolu odjeknu melodija sa telefona. Na displeju piše – Goran. Bilo je više nego lako ušunjati se sinoc na prstima i leći pored uspavanog Gorana, a onda, nakon samo prvog zvona, isto tako ujutru izaći iz postelje. Bez reči, bez pogleda. Ovo je već bilo nesto drugo. Uzela je telefon i lagano krenula ka terasi, bežeci od njih, bežeći od onoga što lebdi u vazduhu.

- Da… Na poslu sam. Pa, kao i uvek. Jeste. Važi, svratiću kod Sanje. Neću zaboraviti. Vazi. Ćao.

Ovo je bilo lako. Nije ni trepnula i odglumila je jedan sasvim običan dan, sasvim običnu sebe. Nije morala da ga gleda u oči i prećuti ono što joj pleše po srcu. Danas, kada dodje kući, susret će biti mnogo veće iskušenje. Biće joj potrebna gomila otrcanih fraza da sa usana skine ono što ne sme reći.

Zapali cigaretu i ostade zagledana u kej, u žute krugove oko drveća, u nebo sa bezbroj oblaka koji poprimaju oblike ovozemaljskih stvari. Samo što dalje od njih. Što dalje od njega. Što dalje od sebe i što bliže Danici koja je sada daleko stotinama kilometara i nedostaje joj kao vazduh, kao drugi deo duše koji bi znao šta treba uraditi da bi preživela današnji dan. I svaki sledeći.

Bogdan posle kraćeg razgovora otprati Nevu, stade na sred kancelarije i počeša se po potiljku gledajući u onu mrlju od kafe. Rastrešen i izgubljen sede za sto da odradi ono što mora. “Šta je ovo sa mnom?” – zapita se u sebi pozivajući poslovnog partnera.

MR part 12

17645_574226872606875_1937579804_n

12.

Kišne kapi lagano skliznuše kroz krošnje drveća. Nebo poprimi tamnije nijanse, no neko veliko nevreme se nije spremalo. U tom oni prođoše kraj raskrsnice i ukaza se Bogdanova škola.

- Vidi, zar nije velelepna?

Bila je to ogromna zgrada starog kova.

Kiša zarosi malo jače i Bogdan ovoga puta namerno uhvati Veru za ruku.

- Hajde – reče i utrčaše u jedan obližnji  kafić.

- Hoćemo li po jedan konjačić ovde?

- Kako ćemo voziti posle?

-Ma daj, po jedan, slabiji je od one naše rakije duplo. Posle te vodim na ručak da ti pokažem tu još nešto i palimo.

- Teško me nagovoriti…

- Hej, Vera, vidiš onaj lokal niz ulicu? Tu smo trčali kad bi nam na kraju meseca davali nekakav mizerni džeparac, tada je tu bio fri šop. Sačekaj, odmah se vraćam.

Bogdan šmugnu po kiši i nestade u toj prodavnici. Ubrzo stiže sa kutijom tvrdog Kamela i dve Baunti čokoladice.

- Ovo nam je bilo omiljeno, ha, evo poklanjam ti. Meni samo jedna čokoladica.

- Pa živeli dečače! Baš ti lepo stoje oči Petra Pana! – smešila se Vera dižući čašu.

- Živeli, Crni labude! – podiže i Bogdan svoju, pa pocepa celofan sa Kamela i na kutiji napisa posvetu: “Crnom labudu od Bele vrane”. Osmeh ponovo zasija na Verinom licu rasterujući malobrojne oblačiće kroz koje se opet promoli sunce.

Izdvojeni iz stvarnog sveta kome su pripadali, odvojeni od svakodnevnice malog grada stoletnih lipa, uljuljkani u izmaglicu želja, ličili su na dvoje koji su se sreli nakon deset godina i prosto ne znaju odakle da krenu sa pričom. Toliko toga je bilo neispričano.

- Neverovatno koliko ti malo treba da skočiš na čoveka! – setio se Bogdan dogadjaja iz parka i počeo ponovo da se smeje. -U trenutku nisam shvatio šta se dešava. Dok se ono štene nije pojavilo….

- Uopšte nije bilo štene, nego je bio pas. A što se mene tiče, sama činjenica da je pas ispred mene apsolutno nema više nikakve veze u kojoj je on veličini, znaš. To je, eto, jače od mene, i to ne umem da objasnim. A čega se plaši čovek kao ti? – nakrivila je glavu i radoznalo se nasmešila.

-Paaa… Nekada sam imao tolike strahove da su mogli stati u knjigu. Da ti sada pričam o njima i po tri konjaka bi nam bilo malo, a moramo voziti. Šta ja znam, čini mi se da su nestajali polako sa godinama. Čega se danas bojim? Možda nemoći. Kad ne možeš da utičeš na neke nemile događaje, kad nije dobro tebi i dragim osobama. Ali, ni to nije klasičan strah, jer znam da se u životu dešava svašta i da su i situacije u kojima si nemoćan neminovnost. Mnoge sam i preživeo. Svaka je ostavila poneku brazdu na duši. Eh, mila, kad malo razmislim, možda si mi i ti rasterala te obične, male strahove. Mogli bi da krenemo polako do kola, šta kažeš?

-Gladna sam. Obećao si neki ručak koliko se sećam…

-Da, da sećaš, se. Idemo.

Odšetaše lagano do kola, natrag kroz park, kišica beše prestala i vazduh je bio svež. Sada su ćutali onako kako su samo oni to znali. Bogdan je razmišljao kako iz sudara crne i bele ne mora uvek ispasti siva. Veoma retko se desi da ispadne čitav spektar duginih boja i to je čarolija.

Sela je na mesto suvozača, tiha i uspavana, kao nebo pred kišu, kao stara knjiga ostavljena na polici iznad kao nešto vredno, a ipak, zaboravljena. Ćuteći sa njim isto je što i pevati. I potpuno zaboraviti na neki tamo mali grad kome pripadaju, gde će se vratiti, gde će živeti.

-Zašto si me doveo baš u ovde? – upita Vera smeštajući se za mali sto nevelikog restorana sa toplim, ušuškanim ambijentom.

-Zbog ove raskrsnice ispred.

Vera baci pogled kroz prozor na raskrsnicu, ogromnu kao i sive zgradurine oko nje. Sivi deo Zagreba.

-Šta s njom?

- Polako, niko nas ne juri, reći ću ti.

Bogdan poruči šampinjone, teleće medaljone, kajmak, zelenu salatu i buteljku muskat hamburga. Konobar odmah donese vino i nali ga u fine loptaste čaše na visokoj nozi.

- Na ovoj raskrsnici sam poslednji put poljubio Prvu pravu. Kakva ironija. Išli u istu školu, živeli u istom gradu i prvi put se poljubili na moru, a poslednji put u Zagrebu. Nekako sam uvek zamišljao da ću je poslednji put poljubiti na nekom posebnom, nama važnom mestu, kad ono ispade na ovoj grozomornoj raskrsnici. Šta ćeš, poljupci ne biraju ni vreme ni mesto.

Vera je ćutala i slušala Bogdanove reči koje su stalno balansirale negde izmedju ovde i nekad, lagano se njišući izmedju sećanja i želja. Na trenutke je to bolelo, pa bi njegovo lice poprimilo neke ponore, nepremostive i duboke, a onda bi to sećanje postalo nešto poput ponovo proživljenih divnih trenutaka, kada bi osmeh plesao na rubovima njegovih usana.

- Zanimljivo je da se stalno braniš rečima da ti ništa više ne znači, a toliko pričaš o njoj. Čudno je to da nijedna sledeća, čak nimalo nije ličila na nju. Verovatno bi te zanimalo šta ona misli sada o nekim stvarima. A mene baš zanima šta bi je sada pitao kada bi imao prilike da sediš ovako sa njom? Da li je ona volela muskat pa stalno se hvataš za tu bocu? Možda je u medjuvremenu zavolela šardone, ko zna. Nikad i ne pitaš, samo naručiš. Ja bih radije pila šardone, ali u redu je, nije bitno šta piješ, već sa kim. Da li je ona umela da te razume tako različitog? Kada bi sada ona ovde sedela umesto mene, a ti je eto, baš ovako pogledaš, pomalo zamagljenog pogleda od prošlosti, ona se nasmeši, a ti, šta bi joj ti tada rekao?

- Joj kako ste sve iste! Zašto bih te lagao? Pored ovolikih stvari koje sam ti rekao o sebi, zašto ti ne bih rekao i “Meni moja prva ljubav toliko znači da je i sad volim i pizdim za njom”? Konobar, šta imate od šardonea? Evo, dama će izabrati.

-Ti stvarno hoćeš da nas pohapsi policija na kraju!

- Ma opušteno. Ne kvari mi. Sad ja tebe čuvam. A i biće više muskata za mene, hihi! Dakle…khmm – nakašlja se Bogdan – vina slažem prema jelima, a ne prema ženama. A ona mi ne znači, ama baš, ništa više. Ona kao ona. Uopšte mi nije krivo što se nisam oženio njome. Rekoh već, znači mi onaj veliki zbir divnih trenutaka provedenih sa njom, znaš mnogo toga je bilo prvi put sa njom a ti “prvi putevi” su najčarobniji. Zašto toliko pričam o njoj? Pa rekao sam ti da ću ti ovde pokazati svoju dečačku tugu. To je to u stvari. A da sada ona sedi tu umesto tebe pitao bih je: “Sećaš li se zalaska sunca u Kuparima, ulice kraj stovarišta, odlaska na bazen biciklima, prve noći koju smo prespavali zajedno…”. Ma nas je sjebala daljina. Ko zna kako bi sve to ispalo da smo bili u istom gradu u srednjoj školi. Ovako sigurno ne bi. I, da znaš, ne vidim nju u tebi. Budi spokojna što se toga tiče. Bogdan gricnu jednu reš pečurku i otpi dug gutljaj vina. U tom stigoše i medaljoni.

- Ja ne mogu da pijem baš sve vrste vina, I ja, ma koliko to bilo pogrešno, ne mogu da ih slažem po jelima. Ja jednostavno volim šardone. A to što si rekao da smo sve iste, da znaš, za srce si me ujeo! – smejala se naglas Vera, kobajagi mu preteći prstom.

Smejala se malo glasnije nego što bi to bilo pristojno. Možda zbog pića, možda zato što je Bogdan napokon postao jedan normalan muškarac, a možda i zbog toga što je malopre on uhvatio za ruku. Bilo je naivno i dečije, naizgled slučajno, ali znala je Vera razlikovati kako to izgleda kada te neko uhvati za ruku sa željom. Smehom je bežala od svojih misli, od andjela u njenoj glavi koji se ljutio i vikao na sav glas da stane, prestane, da se uozbilji. Setila se Danice i njenih reči kojima ju je uvek pozdravljala kad bi odlazila “Budi dobra”… Ali Danica je jedno veliko srce, ona bi razumela i čak i kada bi i sada rekla baš te iste reči, mislila bi da , pre svega, čovek treba biti dobar prvo prema sebi.

- Ako ništa drugo, rečenica “Kako ti ne znači kad stalno pričaš o njoj?” je ista kod svih žena! – nasmeja se i Bogdan.

A onda nastade ona njihova čuvena tišina koja je halapljivo progutala okolno zveckanje pribora, tihu muziku iz ugla, opušteni žamor nekolicine gostiju i zvuke velegradskog saobraćaja koji nikad ne staje. Bogdan pruži desnu ruku i prstima nežno skloni jedan nestašni pramen kose sa Verinog krupnog oka.

-Lako je tebi. Imaš sve. – Bogdan razbi tišinu.

-Tačno – nasmeja se Vera spuštenog pogleda -A najviše imam ono što ne želim. Imam praznine I vrtoglave padove. Mada, najmanje imam sebe…

- Gledajući sa strane, čovek bi rekao da si ti jedna hladna kučka, koja se poigrava svim i svačim, govoriš sve što ti padne na um, psuješ i koračaš kao da prezireš i samu zemlju.

- To su samo moji zidovi. Moj način da preživim dane.

Ona na tren obori pogled usput blago gricnuvši svoju donju usnu, punu i treperavu i reče tiho, kao kad neko nekoga poziva da mu nešto šapne:

- Dođi…

Ni sama nije verovala da je to rekla, slana kap joj se skotrlja niz lice. Bogdan je upitno pogleda bez glasa. Shvatio je da mora nešto da kaže, jer je polako ponovo počela da tone. Bogdan ustade, pomeri polako svoju stolicu do njene, sede sa njene desne strane, zagrli je, prisloni svoj obraz na njenu suzu.

- Nemoj… – reče on – velika si cura…

- Znam, baš zato je sve teže, što sam porasla i odrasla. I sve ovo mi liči na neke davne godine, zapravo, sve više mi se čini da je ovo nešto što propuštam živeći svoj život…

Vera je plakala zatvorenih očiju. Oni koji su to probali znaju da u tim trenucima gledaš u sebe, iznutra, i samo zbog sebe plačeš.

- Život je, između ostalog, i propuštanje mnogo toga… – reče tiho Bogdan, osećajući kako se njihove boje mešaju i razlivaju od fluorescentnih do najturobnijih, opipljivo, kao nikad do tad. Ona se šćućuri u njegovom zagrljaju poput izgubljenog pileta, kao u nekakvom vremeplovu. Ćutali su. Svako svoju čežnju. Jedan beskrajni tren. On je poljubi u kosu, ona provuče svoje prste kroz njegove i steže mu ruku želeći svim srcem da ga izvede iz jave u svoj san. Odjednom, ona se trže, dotaknu čašu, ona se srušina sto, a vino poput suza potonu u šare na stoljnjaku.

- Sipaj…. još jednu. Lakše je disati sa uspavanom savešću. – smejala se kroz suze i gledala u Bogdana kao da je jedini na svetu.

- Polako, bre s tim vinom, ženo mila, hoćeš da te nosim posle?

- Možda i hoću. Samo to je protiv svega u šta verujemo nas dvoje, zar ne? – Vera zaplete jezikom, tužnih očiju i veselih usana.

Gledala ga je prodirući pogledom do njegovih misli, dok se u njemu odvijala bitka razuma i srca na život i smrt, tresući mu nemirnom drhtavicom gornji deo stomaka.

- Ne obećavamo ništa jedno drugom. I ne tražimo. Pusti nek traje.

Možda je to bilo dovoljno da sruši Verine zidove. Ona zažmuri i oseti njegove usne. Tonula je u ambis trenutka koji je postojao za njih. Trenutak, koji poput čarobnog lepka popravlja slomljena srca, srušene iluzije i rasute snove. Njih dvoje, sami na svetu u punom restoranu, poljubac bez daha, kao pred smak sveta, grešni ili pogrešni. Ali život i jeste baš to, negde se spotakneš, a negde poletiš.

Previše vina, previše misli koje mute razum. Znali su da je već predjena granica. Nazad se može samo vremeplovom. A napred… napred se ide sa dosta šminke i puno ćutanja. Njihov gradić je sada bio dalji nego ikad, a put mutan od njenih suza i njegove boli. Zagreb je te noći morao skriti to dvoje stranaca pod svoj zvezdani plašt.

MR part 11

400887_409876509072401_1043686447_n

11.

Bogdanova mama je volela Veru. Bez nekog posebnog razloga. Mame se više oslanjaju na osećaj kad je tako nešto u pitanju. Ili vole ili ne vole, da ih pitaš zašto, teško bi objasnile. Bogdanu pade na pamet da je ovaj poziv koji je srušio jedan od njegovih najčarobnijih trenutaka u životu možda neki znak više sile, a Vera, lagano koračajući i dalje posmatraše drveće i ptičice u njemu. Ćutali su, sa nekakvim pomešanim osećanjima.

Vera pripali cigaretu, mada nije volela da puši na ulici. Ovog puta želja za duvanom je bila jača i ona svoj dugi i teški uzdah napuni dimom do kraja. Bogdan je stavio telefon ponovo u džep i požurio da je stigne. Neprijatna tišina, gusta kao med, lepila im se za grlo ne dozvoljavajući im da bilo šta kažu. Koračala je lagano, vukla svoj pogled po umirućem lišću i razmišljala kako je lako pasti u zamku srca. Samo je koračala dalje i nadala se da će potrajati dok je on stigne i ponovo je ne pogleda u oči. Koraci su bivali glasniji.

- Mama brine, ali zna da sam sa tobom pa joj je lakše – Bogdan je utabavao neprijatnost trenutka. – Ne znam zašto tebe toliko voli.

- Mene je teško voleti, možda je… – Vera nije stigla da završi rečenicu, jer je već u narednom trenu stala iza Bogdana i skočila na njega.

Potpuno zbunjen pridržavao je Veru da ne padne.

- Šta bi?!?

- Skloni ga, skloni ga… Kaži mu da ide…- suze su se slivale niz lice i kvasile ga po vratu. Ispred njih stajao je pas mašući repom i lajao razdragano. Bogdan je počeo da se smeje.

- Pa to je zlatni retriver, šta ti je.

- Sve i da je kraljevski, samo mu kaži da ide…

Dotrča neka devojčica i pozva svog psa. Otrčali su niz park, a Bogdan se smejao sve jače.

- Nije smešno, stvarno nije smešno – brisala je suze.

Gledao je u nju zbunjen. Lice joj se okamenilo, strah je išarao neke drugačije bore, nije ličila na sebe.

- Vidi, vidi… Vera Pavladoljska…- začu se iza njih muški glas.

U susret im je išao čovek u kariranoj košulji, izlizanih farmerica i vrlo upadljive frizure. Vera na trenutak zastade, otera poslednje komadiće straha i nasmeši se.

- Zdravo, Dušane… Nisam te videla čini mi se sto godina.- zagrlila ga je jako. Bogdan ga odmeri ispod oka.

- Nismo se zaista dugo videli. Otkud ti ovde? Zar nisi i dalje u onom tvom gradiću stoletnih lipa o kome si mi pričala. Nisi se promenila…

- Nadala sam se da nećeš to da kažeš, mrzim to. Jesam se promenila. Ti se nisi promenio. Prosto ne verujem kada te vidim, ko Dorijan Grej.

Vera shvati da Bogdan stoji zapostavljen po strani.

- Ovo je moj kolega Bogdan. – Razmeniše poglede i rukovaše se. – Poslovno smo u Zagrebu. A ti?

- Na seminaru sam, prestonica vrvi od prosvetnih radnika. Ja sam malo izašao da izluftiram glavu, ubiše me onim analizama kako treba, a kako ne treba. Od Preverove Barbare ostadoše samo ukosnice… – smejao se i po svom običaju neprestano gestikulirao rukama. -Moram da idem sada. Do kad ste tu? Možemo sutra da popijemo kafu, da se ispričamo.

- Ne, idemo večeras. Završili smo obaveze, pa malo da prošetamo. Drago mi je da sam te videla.

Dušan je poljubi u obraz i kao devojčici razbaruši kosu.

- Vidimo se.

Bogdan je i dalje stajao na istom mestu.

- Vera Pavladoljska?? Profesor?? Ko je, bre, ovaj panker?

- Pa Dušan. Moj drug iz srednje i sa fakulteta. Mislim, bili smo malo više od drugova. – smejala se kao devojčica koju je neko uhvatio u laži. – Nekada mi je recitovao Bećkovićevu pesmu i tako me zvao. Pavladoljska… – izgovori lagano, kao da joj jezik golicaju slova tog prezimena koje nije bilo njeno, ali ipak, često ga je krišom pisala ispod anonimnih radova koje je slala na konkurse.

- On mi je prvi svirao na gitari, uz njega sam zavolela domaći rok, Dorse i neke njegove pesme koje smo sami komponovali u maloj sobi u kojoj je stanovao. Bila sam njegova Janis Joplin, nije voleo da se šminkam i da farbam kosu, oko toga smo se satima raspravljali. Bože, bilo je to neko divno vreme. Zapravo, kada sada prelistavam te uspomene, kao da su se dešavale nekom drugom. Možeš li zamisliti mene raščupanu, u starkama… – pogled joj je počivao daleko.

- Eh, Vera Pavlodoljska – Bogdan je priželjkivao da se ponovo pojavi neki pas – kakvu ti sreću imaš! Srela si svog čarobnog Dušana, sasvim slučajno. Ja bih voleo da sretnem moju prvu o kojoj ti pričam, ali nekako je uvek vidim sa druge strane ulice. Letos, tamo kod nas, vidim preko puta u centru, idu dva momka i jedna devojka, ‘Neverovatno! Koliko ova klinka liči na nju’ – pomislim. Kad se malo približe ja shvatim da je to ona sa sinom i ćerkom. Kakav fleš! Ponekad popričam sa njenim mužem, jer, zaboga, išli smo u isto odeljenje. Interesantno je da me ona sada baš nikako ne privlači, samo imam žarku želju da negde, uz kafu, osvežimo naše čarobne trenutke iz prošlosti. Osim tog divno-tužnog perioda života ništa nas više ne vezuje. Boje su joj izbledele odavno, mada se sigurno uporno farba i dalje.

- Koreni su nam u prošlosti, pa sve što radimo ima neki uzrok u pozadini. A to, to što se pravdaš da te ne privlači, da je izbledela… Hmm, baš to me tera da mislim da ona i dalje u tvojoj glavi stvara asocijacije na reč “ljubav”… Znam, sad ćeš da kažeš da umišljam, da nisam u pravu, ali veruj mi, razumem te. To je neko drugo vreme koje se ucrtalo u mapu naše duše, od toga smo krenuli i nakon toga je nekako sve išlo baš po tom šablonu. Osobe koje srećemo, upoznajemo, volimo, ostavljaju trag u nama. Svakog sledećeg uporedjujemo i merimo po tim prvim merama. I što nam je neko dalji i nedostižniji, utoliko je više savršen… – Vera je započela monolog, pogled na svet koji je lagano povuče u tišinu, pa ona zaćuta uljuljkana u magično oktobarsko popodne.