Prokletstvo jakih žena

 Žene sa velikim srcem i čeličnom voljom umeju da sa dna okeana života izrone šta god požele, da ne dišu duže od svih, da žmure, da trpe, da krvare i ćute, da pevaju i onda kada nema mesta pesmi. Navikle su tako, valjda, ne znam kako bih drugačije shvatila njihov način života. Gaze po sebi samo da bi pkazale svoju snagu. Ćute najtiše samo da bi drugima čule misli i pomogle da reše sve ono nerešivo, da razmrse nerazmrsivo, da oboje i najtamnije svetlim bojama, da obrišu istetovirano, da istetoviraju zamišljeno.

I sve je to sasvim u redu, a opet… Kada se noć spusti i kada svi ostali lagano utonu u svoje mistične svetove te jake žene zadrhte poput lišća i sasvim tiho i sasvim krhko odlamaju od sebe slane kapi. Niko ne zna da objasni zašto se uvek osećaju usamljeno, zašto ne dozvoljavaju drugima da ih zagrle i zaštite. Valjda veruju u svoju snagu i misle da mogu sebe sačuvati svojim maskiranim osmehom, da će surovi život uljujkati laganim pričama kojima brišu tudje nemire. Ali njihov nemir usred noći postaje nemirniji, i dok su svi ostali obuzeti sopstvenim snovima one drhte i čekaju da ih se neko seti. Ali svi ostali misle da su one dovoljne sebi i jake, da im ne treba ništa. One ne očekuju ništa. One daju sve. Prazne se noću i pune na sunčevoj svetlosti. Ujutru će sve opet biti u redu. Ujutru će opet skakutati i smejati se. Samo me pustite da preguram noć…

lonely

Kišni dani

kiša

Kad god ovako dugometražno zakiši setim se rečenice iz jednog filma – ne može zauvek da pada kiša. Onda se glasno nasmejem, upalim sva svetla u kući, pustim neke lagane i vesele note, nešto što me ne tera na razmišljanje, već onu škakljivu muziku koja me razmazi kao dete, pa se osećam kao kraljica sveta. Pomalo skakućem, smejem se.

Plaši me sutra. Možda ostvari sve moje želje, a opet možda iz kutije pusti moje strahove. Šta ću onda?

Tetovirana jesen

75290_452671241455808_1021728555_n

1.

Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojiš
jednako draga i krhka
i na poluđelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tuđi.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.
A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.
A ako vec budeš bodež
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uviek negdje postojiš.

2.

Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjećaš se… bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svjetlost naše zvezde koja polako gasne.
Suton… iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijeće
našem nerođenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.
Sad… nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reći hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveći krivac što sam nežan i ranjiv.

3.

Te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.

4.

A kada ostavim zvezde
hoću da budeš kraj mene,
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
jos
malo.
Jer kada odeš iz rime
u noć jezivo strašnu
ja ću manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

5.

Kiša i nebo mutno do plača.
San je posljednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir,i jedna jesen daleka.
Ni slavuji ne zvižduću pesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
u praskozorje između smreka
naći ce uplašene zvezde
i upaljene sveće.
veče, i jedan komadić bola.
Reči će uvek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.

6.

TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA
Možda zvezde večeras namerno na pčelinjak liče
dok svetlost klizi niz lice i zvezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dođu, jos manje kada odu.
VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU
Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi,a dalje, tko zna kada će smjeti.
MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VIŠE SOLI OD MIRISA MORA
Ne budi me,u snovima je nedostižno malo tuge.
Smejući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s andjelima ići u školu.
I LAĐE KAD POTONU JOS DUGO SANJAJU LUKU
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke večno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer,
Tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i lađe kad potonu jos dugo sanjaju luku.

7.

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da verujem i da ne verujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu beloga zlata
a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da već danima sanjam istog leptira,
samo svetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proleće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ćeš ti?

8.

Da li se ponekad seti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvijek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noći koje se čuvaju u očima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cijenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
Ja sam najlepšu pesmu zaključao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmehe sakrio u zavjesu kiše,
a ona je predobro znala šta ta jesen nosi
al nije htela da prizna i nije nas bilo više.
Ko zna… možda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu.
Da li se ponekad seti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvijek voli.

9.

Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.
Krvario je u vodi mesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noć se sklopila crna.
Sećam se bila si zvijezda veća od Velikih kola,
seti se bio sam svitac manji od makova zrna.
I onda sam do obale s očima što ne drže plimu,
težak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko noćas gubi: vatra što gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili možda i jedno i drugo.
Ah, da, jednom davno, skoro se ne sećam više
sa druge strane svetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more.
Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako žari.
Kad jednom kroz miris mora osjetiš miris nara
povjeruj da negdje za mnom mjesec zaklan krvari.

Miladin Berić

Sećanje

With_The_Wind_by_larafairie

Setim te se, eto, tek tako. Možda zato što mi nikada nisi pružio objašnjenje. Ili izvinjenje.

Moja snaga ne znači da mogu da preživim sve. Moja snaga ne podrazumeva metak s leđa.

Bol je prestao. I strah. I dalje smrdi izdaja. To je leš tvog života. To što hodaš ne znači i da si živ.

Hladno sunčano jutro treznilo me od snova. Odmahnula sam glavom da bih otresla poslednje mrvice pospanosti. Kafa je neodoljivo mirisala, žmureći sam prvi gutljaj otpila i pustila muziku.

Ko zna zašto, ali eto, baš jutros sam se setila da mi je ostao dužan. Zanemarljivi dinarski kusur novembra i podugačak razgovor sa gomilom objašnjenja. Pa da, i jedne knjige koju drži visoko na polici.

Meni je, u stvari, tako lako da ne mislim na tebe, ali te donesu vetrovi nekih pesama, izroniš medju glumcima jeftinih produkcija, zaboli me u pleksusu kad mi potraže jednu knjigu. I ništa više. Meni od tebe fali jedno objašnjenje. I priznanje da si slab i  nedosledan. Ništa više. Meni je dovoljno da umirim svoju savest. Tvoja se već nikad neće moći umiriti.

San jednog ponedeljka

Seo sam u kola, zažmurio i molio Boga da se ne okrene. Čuo sam kuckanje njenog malog prsta na prozoru automobila i otvorio oči. Njene oči, kao zrna muskata, uporno su gledala u mene. Otvorio sam prozor i osetio miris onog beličastog cveta kome ne znam ime.

„Sretan ti put… Gde god budeš otišao svet će ti se pokloniti…“, smejala se i naklonila mi se kao princu.

„Gde god da odem svet će biti tesan, a preširok. Možda se i izgubim u svoj toj teskobi.“, ućutao sam. Na trenutak sam se osetio slabo i potpuno spreman da je sa suzama zamolim da u bescenje proda sve svoje i krene sa mnom u susret neizvesnosti. Plašio sam se da će se nagnuti i poljubiti me onako ovlaš za sretan put, ali umesto toga ona je kažiprstom dodirnula vrh mog nosa i rekla:

„Tvoje visine su prevelik izazov za mene, redak vazduh i hladni vetrovi. Koliko god da se držim za tebe razboleće me. Možda sam ptica, ali ne mogu sa tobom na tu stranu. A ti ćeš već umeti, ti ćeš već znati. Ne sumnjam ja u tebe i tvoje sutra. Moje juče je preveliko da ga prokrijumčarim pod miškom. Idi, jer paleta koju nosiš u sebi obojiće svo sivilo sveta gde god da odeš. Ne okreći se, nemaš potrebe, i ti i ja znamo da ću jođ dugo stajati i mahati, čak i kad te ne bude na horizontu.“

Podigao sam pogled i video neobično okruglu suzu koja je pala u prašinu.

Više ništa nisam rekao, samo sam klimnuo glavom i okrenuo ključ. Kamenčići na drumu pucketali su pod točkovima automobila koji je klizio niz put… Ona je mahala… Ja sam poluglasno, u sopstvenoj tišini, rekao hvala ti, nisam se okrenuo, ali dugo sam osećao vetar na vratu od njenog mahanja….

544721_113721118760006_100003663551309_73718_736221454_n

Od trgovca do Alise

377250_369378653141092_53801295_n

Prosto me je sramota da kažem da volim svoj posao, da imam redovnu platu, normalan godišnji odmor, slobodne dane kao dobrovoljni davalac krvi. Eto. Umesto da se hvalim, mene je sramota u ovoj našoj zemlji da se pohvalim kako je to baš tako.

Nije oduvek bilo tako. Išlo je to, preko trnja do zvezda, kako kažu. Sa osamnaest sam radila u prodavnici polovne robe, uporedo trgovac i srednjoškolac ekonomske škole, anonimni pisac za tinejdžerske novine od kojih sam dobijala neke male honorare za objavljene priče koji su mi mnogo značili u vreme inflacije i nemaštine. Glupe devedesete, tako teške za radnike i radničku decu, a tako dobre za neke pri vrhu koji su nalazili načine da budu još poznatiji i još bogatiji.

Pa onda studije i silni dragstori sa robom na merenje, pržionice kafe, video klubovi (tada ih je još bilo), pa lokalna televizija i posao voditelja vesti i reporter sa sportskih dešavanja, naoko lep i čist posao, ali kad malo zagrebeš nije baš ni to to tako idealno. Uporedo sa tim kao pomoć roditeljima na poljima, plantažama, baštama, umrljani prsti blatom, ledja opečena suncem i sve vreme gotovo prazni džepovi. Devedesete su nas učile kako smo jaki, vrtele nas u krug od prvog do prvog, vrtelle, obmanjivale, male plate i preskupi stanovi za djake, život u drugim gradovima, podstanar, hodaš na prstima da ne probudiš gazdaricu, meriš u glavi svaku kap tople vode koju si potrošio. Putuješ, torba teška, preteška, mama je spakovala hranu, da ne kupujem, nema se novca, a i bolja je domaća kuhinja, ono što smo prozveli, ono što se ne plaća.

Pa još pet godina u mega marketu, bez slobodnih dana, ludačkim radnim vremenom i platom koja je tako tužno smešna, a malo dete kod kuće, često se razboli, nemaš dovoljno novca a vremena ti ne daju, pa ga poput kofera šalješ od babe do tetke, da ga čuvaju, neguju, a ti lepo rintaš u rodjačkoj firmu, oni imaju novca a ti imaš snage… I tako kao u začaranom krugu.

Pa se malo osmehnu sreća, postaješ kancelarijski miš, pod gomilom papira, srećnija, bolje plaćena, smirenija, bolje je radno vreme, ali to nije ono za šta si učio i potrošio godine života. To nije to!

Posle toliko godina onaj odozgo te pokaže prstom i ti, odjednom, budeš tu gde treba! Nisam mogla da verujem! Napokon sam počela da radim u „Zemlju čuda“, mala oaza lepote u našoj Zemlji luda. Sve je odjednom postalo nekao divno, lepo, čarobno, šareno. U Zemlji čuda rastu divni mali cvetići, pametne glavice kojima svakodnevno, na kašičicu daješ zrnca mudrosti, učiš ih da budu dobri ljudi i da svet može biti bolje mesto ako se svi malo potrudimo. Naravno, srećeš i Zle Vile, Nesposobne  Čarobnjake, Posrnule Pepeljuge, Crvenkape Kleptomanke, ali se nekako nadaš da će sve biti dobro jer upravo Dobro uvek na kraju pobedi.

I tako, u toj Zemlji Čuda svakog dana zakoračim spremna da nešto promenim i da moje male cvetiće zalijem novim dozama ljubavi. Da porastu, da prerastu bajke i da bojama duge oboje sve oko sebe. Kad mi nestane snage, kad posustanem i zastanem otrčim do Otilijine odaje i sve bude lakše, jer ona ume da reši sve, da odgonetne, otključa, razmrsi. Cvetići gledaju u njene visine, a ona ih poliva kišom strpljenja. Bez nje bi bilo tako teže… Sa njom znam da uvek ima rešenja…

I tako, želim da vam kažem da u Zemlji Luda u kojoj živimo ima mnogo malih Zemlji čuda, i to je valjda ono što nas tera da verujemo da će Dobro ipak na kraju pobediti….

Ne umem da plivam sa ajkulama….

kišobran

Bio je jako lep povod. Ali, eto, ima ljudi koji samo na sebe misle, a kada u sebe naliju koji litar ceo svet postane njihova pozornica, i onda Neki Moji sasvim potonu… Volim ga, ali svaki promil alkohola ubija ljudskost u njemu, nadjača ludost mladosti, palice, bokseri,  tuča… A ne ume da se zapita šta sutra… Moja Ona kopni pored njega, zrela, a nedozrela, savim mlada, a stara, stara čitave vekove… U očima joj čitave galasije u srcu more želja… A on, mlad, i tako lud, savim mladalački lud, tako  nesposoban da primi bilo koju reč da ga urazumi, da zastane….

Boli me duša zbog Nje, pokušavam da odraste uz moje iskustvo i uz moje godine. Ne može to tako, shvatam i ja, na svojim greškama svako najbolje uči. I plačem, ali sve je uzaludno, vreme, ipak, jedino učini pravu stvar.

I još nešto… Mog ćaleta je večeras na semaforu od pozadi udario neko, a on u onog ispred sebe. Izašao je iz kola, svoja jeftina mala kola, ono što može sebi priuštiti, ono što je njegovo pred Bogom i pred svim što postoji. Izašao je mladić, ošišan kratko, naduvan i preduvan, vikao, savim ubedjen u svoje reči. „šta je matori, ne zovi policiju, zapaliću sve tvoje…Naći ću te…Nemam para, taj tvoj krš ne vredi ništa. „

Moj otac je paor, treće dete, neželjeno, a divno, umetnik, slikar i pesnik, po sili božjoj paor, seljak… Nema lepše paprike, nema sladjeg krompira…. Uljane boje i terpentin čame na tavanu, pesmarice trunu. Za njih nema vremena, proleće je, valja se zauzeti, okopati, poorati… Valja zakrpiti, posejati… Nadjubriti… A djubrad na ulicama voze tatina kola i udaraju redom… Prete da će zapaliti ono što si stvarao decenijama. Zar vredi za komad plastike žrtvovati ono u šta si uložio letovanja i zimovanja na koja nisi nikad otišao?

Na trenutak večeras poželeh da sam sin. Jedan baš takav, ošičan previše kratko, neotesan i nevaspitan, i da sam bila u kolima…. Da naplatim sve majčine suze i očev znoj, dedine prećutne žalbe i babin muk. Da psujem, udaram, gazim, Da svim tim maminim i tatinim sinovima naplatim za sve u životu… Da sam muško koje ne haje za ništa… Da gazim preko svega i da se smejem… A opet znam da ne mogu, babine reči na samrti me trgnu i osveste… Budi čovek, poštuj i voli…

Koga ćeš ti da pališ i čije da zapališ, razmaženi majkin sine? Moje nekupljene farmerice? Moje ekskurzije na koje nisam otišla? Moje nekupljene haljine? Moje suze, moju miku, moj bol? Ti što si ušao u nezasluženo, samozvano, samo po sebi rečeno?

Ne ide to tako… Ovozemaljsko i nebesko nisu na istom kantaru…

Poželeh da sam muško bez razuma i sa snagom…

A opet, znam da ne mogu….

Pričali su noćaš o mladosti i starosti, o mudrosti i iskustvu… Svega imam, a ničeg nemam… Neko bi rekao da je to nemoguće… Tata me je naučio da odrastem, a ostanem dete. Majka da poštujem i cenim duge. To je najveća umetnost. Sve ostalo je smešno.

Imam trisedet i tri. A zapravo, imam ih stotinu i trideset i tri. Umem sa svima da razmenim koju. Umem sa svima da se smejem i da se isplačem. Ali ne umem po tudjem da gazim. Tad me zaboli i moja muka. To je moja muka i moj žal. Ali neka je… Znam da sam čovek i da mogu da spavam mirno. I ne znam što mi se ova jeftina zakačila za vrat cele noći…